Pogrešna.

Nekad je najbolje pobacati, popaliti, pocepati, polomiti, pokršiti, pogužvati i istrebiti sve stvari koje te guše u životu. Počev od ljudi, preko uspomena.
Shvatila sam da ne želim više stvari koje me podsećaju na neke ljude. Ako su išta vredeli u mom žviotu, pamtiću ih po nečemu valjda. Ako nisu, i ne želim da ih se sećam.
Večeras sam pobacala sve što je imalo ikakve veze sa prošlošću. Ostavila sam krstić, ključić i osušenu belu ružu. Podsećaju me na dve lepe stvari iz druge godine. :) I drago mi ej da ih imam.
Sve ostalo je isparilo.

Nekad mi se čini da nisam normana, života mi mog.
Ne znam odakle mi više energija da je trošim na idiotizam čist. Ne znam.
Valjda je vreme da se pomirim s tim, da su ljudi u globalu stoka. 

Najsmešnije mi je što mnogi za mene misle da sam baš ja stoka. I da me boli dupe za sve.
A to što ne pokazujem koliko me ždere to što ne pričam sa pola familije, i to što ne pokazujem koliko me kida to što ne mogu da budem sa nekim do koga mi je stalo, i to što ne pokazujem koliko sam besna i razočarana u neke ljude, i to što ne pokazujem koliko sama sa sobom ne umem da izađem na kraj, nego se smejem jer mi je lakše da kažem "Odlično sam." nego da objašnjavam kako sam, ne znači da nisam ozbiljna, ne znači nisam povređena, ne znači da sam srećna... ne znači da sam idiot.
Al' znaš kako, i za to me boli uvo više.
Ljudi će uvek da veruju u ono što oni hoće, makar im istina pisala ispred nosa, oni neće da je vide.
I šta ja imam od toga što ću da trošim i vreme i živce i sebe da im objašnjavam išta? Ništa. I zdravo. 

Valjda su me čudne stvari i okolnosti naučile da ćutim. I da gledam svoja posla. I da nikog ne puštam blizu. I nemam potrebu za tim.
Imam tebe, imam najboljeg druga i imam dve prijateljica.
Neko to nema za ceo život.
Meni dovoljno.

Sve ostalo je nebitno. :)