Pogrešna.

Koliko je čoveku malo potrebno da bude srećan... da je glup dovoljno da nije ni svestan koliko je srećan dok mu to nešto neko ne uzme ispred nosa. Pa onda juri za tim, juri, juri... i ako nekim čudom stigne to nešto i uhvati... u 99% slučajeva, pogleda, baci, i tako u krug. Mi smo ljudi idioti. Života mi mog.
Ja sam poseban oblik istog.
Čudan do zla Boga.
Ne mogu ja u mestu da mirujem, ma kako mi tu bilo lepo.
Vuče me nešto da se smirim pored nekog. Da se onako, svrtim.. da odrastem. Da volim. Da čuvam. Da imam. A onda, me nešto drugo, onako zagolica ispod nosa... i kao u crtanom filmu, jednostavno, odnese negde...
Nisam ja od onih što hoće sad da menjaju momke, da idu da rade ovo ili ono...
Baš sam se skoro upoznala s nekim dečkom, mislim, skoro... ima možda dva meseca... i izbegavam da se vidim s njim. I sinoć sam ga pitala koji ću mu đavo u životu kad nisam normalna... lepo mu stavivši do znanja da me seks trenutno zaista ne zanima, da od veza bežim kao Đavo od krsta posle svega što mi se desilo... i da sam emotivno najsjebanija osoba koju je mogao da upozna... a i isto tako da studiram umetnost, i da sam non stop u tom jnekom svom svetu kad mi dođe da slikam i da crtam... i da se jednostavnio isključim iz svega...
Rekao mi je, baš zato.
Zanimljivo.
A ja. Guram ljude od sebe.
Toliko sam dugo sama, da se plašim da pustim nekog blizu.
I njega, što je tamo, preko Drine... ne znam kako sam pustila da mi priđe ovoliko. Nekad mi se to učini kao najlošija ideja od svih. Ali eto... to je ta jedna osoba u mom životu koja me zna u prste.. i koja je na neki način tu.
Tu je i kad nije.
Ja tako nemam živaca ni snage da se upuštam ponovo u bilo šta tipa, upoznamo se, sad se kkao družimo, pa izađemo, pa se smuvamo, pa se ljubimo, pa se držimo za ruke... pa šetamo. Pa marš u pičku materinu više s tim.
Dosta mi je ljudi kojii ne znaju šta će sami sa sobom.
Valjda zato što tražim toliko zato i nemam nikog.
Jednostavno, dok ne nađem nekog ko može da mi parira i psihički i fizički... nekog ko će da me privlači isto tako... ili dok se taj neko ne preseli negde bliže ovde a kockice se nekako poklope nama na ruku... odbijam da budem sa bilo kim.
Ne mogu da se pohvalim nekim momcima i vezama iza sebe.
Imala sam jednu dugu vezu, i jedan pokušaj veze sa 16 godina... sve ostalo nijje vredno pominjanja. :)
Ali sam naučila šta neću.
I šta ne želim.

Nisam ja od leda. Niti sam neka "čelična" bla bla. Zajebi ti to. Žensko sam. Kakvo da sam, jesam. I volela bih da se ušuškam kod nekog u krevet... i da zaspim. Ništa više. Da me zagrli. Da spavam. Da otvorim oči i da taj neko bude tu. Da budem srećna. Eto... da se osetim voljenom. Nije da ne bih. Ali, posle nekih stvari.... radije ću da svaku noć ležem sama... i ustajem isto tako uz alarm... nego što ću da pustim ikog više da me onako lepo povredii. I iskasapi emotivno još malo. Jedva me je ostalo od poslednjeg puta.

Nedostaje mi jedan trosed, jedan dečak, i jedna devojčica... i Petar Pan na ekranu.
Nedostaješ mi.
Al' ni tebe neću ganjati.
Imaš ti život i bez mene.
I poštujem to. :)
Ko sam ja da se mešam u billo šta? :)

Sama sam.
Jer tako hoću.
Lakše mi je da verujem u to. :)

Ej, da mi je neko pričao da ću zaginuti do tri, pa onda naredni bukvalno celi dan za radnim stolom... umazana u tuš od trepavice do malog prsta na nozi... ne bih mu verovala. :D
Koliko me smiruje sve to, to nije zdravo.
Dobila sam i krevet :D konačno mogu da spavam kao čovek a ne kao fetus u stomaku.
I volim da pušim. A mrzim što mi soba smrdi na cigare. Mislim da ću definitivno da batalim to sranje više. Nema svrhe. Trošim pare, trujem se i smrdi.
I deda mi je umro od jebenih cigara. I ja ne ostavljam. Kao kreten.
Sviđa mi se moj sobičak mali.
I nije mi jasno zašto svima smeta što brat ima veću sobu od mene. Mene boli uvo.
Neka mu je.
Ja sam sebi svojih par kvadrata sredila (: i ušuškala.
Tu sam.
Imam tremu. Užasnu. Treba sutra da se pojavim na toj izložbi.
Moj rad je na neki način deo toga. :O
A mene je sramota, jer sam na radu konkretno ja. I sve mi je čudno.
Ali dobro.
S druge strane jedva čekam.
I volela bih da jednom napravim i samostalnu izložbu. Ko zna... možda nešto i bude od toga. :)
Umorna sam Bog te...

Baš.
A sutra je ponedeljak.
I ne mrzim ga.
Negde sam pročitala da nije ponedeljlak taj koji ne valja, nego tvoj život ako ga mrziš.
A ja zapravo jedva čekam da otvorim oči sutra, odradim šuntavi trening, pokupim pinkle i odem. na faks.

Mislim da nikad neću moći da zahvalim mojima dovoljnjo za šansu koju su mi dalil.
I samo se plašim da ih ne razočaram.

A ljubav? Šta ljubav?
Veze nemam.

Dok svira radio, ja sedim u svojoj sobi koja je od savršeno sređenog i mirisnog sobička transformisana u jedva 8, 9 kvadratnih metara dima, razbacanih papira, praznih šolja kafe, tuševa i četki an sve strane. Al' sam radove za ocenjivanje odradila. I molim Boga da i to prođe kako treba.
To što je 20 do 3 izjutra, to nema veze. Meni su oči bukvalno kao sarme od sve ove kafe. Ako je nisam jedno litar popila danas, manje nisam. A više nemam ni pare da kupim pišljivih sto grama iste,tako da sam na kofeinskoj dijeti prinudno.
Bože moj.
Ništa me nije pokrenulo od kako sam krenula na fakultet kao to što mi je rad izabran za pozivnicu i šta već sve. Bukvalno, ništa.
I neopisivo mi je drago što neko ko zna šta radi i ko živi od toga što radi ume da ceni nešto što sam uradila... i to nešto gura negde... i pomaže mi. Ko god taj neko bio.
I zahvalna sam mu do neba.
Volim svoj fakultet, stvarno.
I toliko me ispunjava svaki trenutak koji provedem tamo.. i koji provedem radeći kao konj na svim ti radovima... i valjda mi je azto i teško kad vidim da nešto jednostavno ne ide. Al' neće ni ići preko noći, kapiram.
Bože moj.

Spava mii se, a tako me mrzi da raskrčim krevet i da pomeram sad ove papire i sranja, da to nije normalno. Da imam vreću za spavanje, tačno bih na podu zaspala.
I da me neko pita zašto kucam sad ovo, ne znam. :O
Nisam normalna života mi mog.
A i za to me baš briga.

Nek' sam bar nešto završila kako je trebalo.
Odmoriću se drugi put :D

Sredim ceo stan... onako, da se glanca. I svoje i bratovo... i on grdan dolazi kući, gleda gleda gleda i kaže... Anja, kakvo si sranje napravila :D? Ja reko', nikakvo... Pa pita, jesam li sigurna u to sto posto :D?
Indijanac.
Kuća mi se cakli.
Inače, čini mi se da nikad urednija nisam nego kao kad imam da učim :O.
Al' dobro, danas neću uteći ni skicama ni crtežima, jer je napolju ledeno... i svi su nešto mrzovoljni i ne zalazi mi se među ljude ni malo.
A sobičak mi je malen, i topao.
Pa nije loše. :)
Što više radim, manje razmišljam. Fino je.

Ceo život će da me proganja lpitanje šta bi bilo da sam nekim osobama dala poslednju šansu koju nisam, i koju se tako plašiim da im dam, zato što su je svaki jebeni put pre toga jednostavno zgazili.
I ceo život ću da se pitam zašto ljudi shvate da im značim kad me toliko izmrve da se pokupim i odem. Hoćeš li me i ti odjednom voleti i shvatiti da ti falim ako se ovde pojavi neko trećii... kao neko drugi?
Zašto uvek moram da se vrtim u krug? Zašto jednom ne mogu da otvorim oči i da kažem, okej, danas je lep dan za živeti... a ne za umiranje. Npr.
Zašto jednom ne mogu da se probudim i da me boli uvo što je napolju vreme šuntavo kad ja eto imam razlog da budem srećna ? Mm?
A ne, kod mene ne može jednostavno... jer i komplikovano mora da se zakomplikuje.
Sad bih sela u neki voz, i otišla... do Đavola.
Inače... rad mi je izabran za promo materijal i pozivnicu za izložbu mog fakulteta ^_^ uz reči, vidiš, trud se nekad isplati.
Ne sećam se da me je nešto skoro obradovalo tako :O...
Nešto da sam uradila kako treba. Nešto da me je malo gurnulo napred.
:)
A inače...
Sve je manje vremena... sve je manje živaca... sve je više negativne energije...
A ja...? Ja sam sve luiđa i luđa.
Čekam, da ustanem sutra...
Sa nekom sumanutom idejom...
I da počnem život ispočetka.
I da vidim šta će da bude.
Samo što ovaj put neću da počnem od frizure.
Videću... šta mi jutro priredi.

Zapravo, stavila bih... da me ne mrzi. Evo, sedim, u sređenoj sobi i kanim se da odradim trening i odradiću ga, samo me mrzi do zla Boga. I moram da odradim i skice, i sto đavola nekih. I hoću. Jutros sam se prviiii put uspavala za faks, i zakasnila. I iznervirala sam se kao niko moj. Al' dobro.
Niko neće moj život da sredi osim mene. I zapravo sam sama sebi zakuvala sve. I sama sam kriva, sad ću sama i da se čupam. Nikog neću da vučem za rukav da mi pomogne. Niko me nije ni gurao da skačem u bunar.
Nije mi čak ni do svađe, ni do rasprave. Sa kolegama iz klase sam super. Čavrljamo u prolazu. Pijemo kafe. Uživamo. I okej je u suštini. Tu i tamo neko sladak sa druge godine prođe, nasmeje se i ispari. Pa se onako kao deca vrtimo po hodnicima i zujimo, a kad naletimo jedni na druge, onako, stidljivo spuštamo pogled i pičimo dalje kroz osmeh.
Stvarno volim svoj fakultet. I stvarno mi je stalo da zadržim budžet i svesna sam da mi nije kasno još danas, sutra... da se probudim i da se sredim i da počnem da radim ozbiljno. :)
Inače ode sve. I ko će da me piita da li sam bila tužna zbog nekog ko nije tu? Zbog nekog ko je umro pre tri godine? Zbog nekog ko pored mene prođe kao pored turskog groblja posle svega što smo prošli nekad zajedno? Boleće ih dupe. Videće da nemam prosek, i reći će mi, ćao. A onda će i roditelji da mi kažu s punim pravom to isto, i ja ću opet da visim u jebenoj poslastičarnici celo leto i da služim koje kakvu gamad? Ma marš.

Ako nekom nije stalo da me ima u životu, lbriga me, ja ga juriti neću.
Ne znam kad sam počela toliko da ne volim ljjude, ali definitivno jesam. I ne osećam se lepo zbog toga. Ali me i za to briga.

Obrni okreni, uvek ostanem sama sebi. :)
Pa bar ću uraditi nešto po tom pitanju.
Ako ostajem sama, ostaću bar čitava. Psihički'.
A fizički se sve da korigovati.


Dokle više? :)

I to što sam hladna, ne znači da jesam. I ne znači da ne bih dušu prodala da imam pored sebe nekog da me voli, stvarno voli... da me sačeka posle faksa, da prošeta sa mnom... da me zagrliiii i da ćuti sa mnom. Da brblja sa mnom. Da pije kafu sa mnom. Da me ušuška kod sebe i pusti da zadremam.
Ne znači da ne želim to.
Ali sam preterala sa onim, da mi to treba. Ne treba mi. Mogu sama sve. :)
Valjda sam, i dok sam imala tog nekog, bila sama i naučila da se oslanjam na sebe.
I ne znam koliko ću se puta još zabiti svojom ludom glavom u zid...
Dok ne ukapiram da 'su želje jedno, a realnost drugo, ali dobro. :)

Koža mi je sopstvena tesna.
Guši me sve.
Guše me svi.
Sve mi smeta.
Godi mi mrzovolja.
Ne pije mi se kafa, jer je nemam s kim podeliti.
Ne spava mi se.
Sviram do dva ujutru.
Sviram pesme koje slušam samo kad sam grozno raspoložena.
Jebeni Damien Rice.
Ko me je terao da se upustim u bilo šta od svega u šta sam se upustila u poslednje vreme?
Valjalo bi da se uozbiljim. Sjebaću godinu ako nastavim ovako.
A moji mi je neće platiti.
Ne bih je ni ja platila samoj sebi, kad sam guska.
Besna sam na sebe što sam se ponovo našla u istoj situaciji.
Stvarno čovek treba da bude vrlo retardiran da uradi sebi ovo što sam uradila ja.

Genije sam da samoj sebi upropastim život.
Imam potrebu da odem.
U pičku materinu da odem.
I da se ne vratim dok se ne sredim.
I odlazim.
Ovog trenutka.

I nisam "online".
Nikom živom.

Treba mi tišina.
I treba mi da zaboravim.
I treba mi da raskrstim sa sobom neke stvari.
A to ovako više ne može.
Gotovo.

Nekad je najbolje pobacati, popaliti, pocepati, polomiti, pokršiti, pogužvati i istrebiti sve stvari koje te guše u životu. Počev od ljudi, preko uspomena.
Shvatila sam da ne želim više stvari koje me podsećaju na neke ljude. Ako su išta vredeli u mom žviotu, pamtiću ih po nečemu valjda. Ako nisu, i ne želim da ih se sećam.
Večeras sam pobacala sve što je imalo ikakve veze sa prošlošću. Ostavila sam krstić, ključić i osušenu belu ružu. Podsećaju me na dve lepe stvari iz druge godine. :) I drago mi ej da ih imam.
Sve ostalo je isparilo.

Nekad mi se čini da nisam normana, života mi mog.
Ne znam odakle mi više energija da je trošim na idiotizam čist. Ne znam.
Valjda je vreme da se pomirim s tim, da su ljudi u globalu stoka. 

Najsmešnije mi je što mnogi za mene misle da sam baš ja stoka. I da me boli dupe za sve.
A to što ne pokazujem koliko me ždere to što ne pričam sa pola familije, i to što ne pokazujem koliko me kida to što ne mogu da budem sa nekim do koga mi je stalo, i to što ne pokazujem koliko sam besna i razočarana u neke ljude, i to što ne pokazujem koliko sama sa sobom ne umem da izađem na kraj, nego se smejem jer mi je lakše da kažem "Odlično sam." nego da objašnjavam kako sam, ne znači da nisam ozbiljna, ne znači nisam povređena, ne znači da sam srećna... ne znači da sam idiot.
Al' znaš kako, i za to me boli uvo više.
Ljudi će uvek da veruju u ono što oni hoće, makar im istina pisala ispred nosa, oni neće da je vide.
I šta ja imam od toga što ću da trošim i vreme i živce i sebe da im objašnjavam išta? Ništa. I zdravo. 

Valjda su me čudne stvari i okolnosti naučile da ćutim. I da gledam svoja posla. I da nikog ne puštam blizu. I nemam potrebu za tim.
Imam tebe, imam najboljeg druga i imam dve prijateljica.
Neko to nema za ceo život.
Meni dovoljno.

Sve ostalo je nebitno. :)

DON'T YOU EVER SAY I JUST WALKED AWAY.

Umorna sam, psihički. Od svega.
I samo bih da se sklonim. I da prekinem kontakt sa celim svetom. I da ćutim. I da me nema. 

Prema meni je bio najgori. A sad je nekoj tamo, najbolji. Kažu da ljudi u živote drugih ljudi ulaze ili kao blagoslov ili kao lekcija. ON je bio ona lekcija koju sam morala da naučim koliko god se opirala. On je ono gradivo, bez kog bi mi život bio lakši i lepši. I bez kog sam mogla da živim odlično.
On je sve ono zbog čega te cenim i volim još više. Jer je bio niko i ništa.

Bila sam stvarno zaljubljena u njega. Ne znam u šta. Ali jesam. A on je bio skot. Sve je moralo da bude po njegovom. Nije mi dao šansu nikada. Sprdao se sa svim onim što osećam. Akumulira u meni bes nenormalno dugo. Nisam ljubomorna što ima devojku. Smatram da je ne zaslužuje. Devojka je prelepa i deluje mi jako fino. Zajebaće je.
Ne želim joj to, al' ga znam kao zlu paru. Nikad taj neće da se promeni. Biće divan prva dva tri meseca... onda će da krene da je gura od sebe... i dovešće je do one granice kad neće znati šta će sama sa sobom. On je takav. On je to SVAKOJ uradio i pre mene, i meni, ne treba joj to. Nije moje da se mešam. Tačnije, briga me je.
Samo mi je krivo, što sad glumi neku dobrotu i pažljivost. Nekom koga ne poznaje. :)
Ja s njegovim "Volim te." ne mogu ništa. I ne želim. I ne treba mi. Draže mi je tvoje "Dobro jutro zvrku :)" nego njegove kule i gradovi.
Al' valjda tako neke reči ostanu da zvone u glavi.

U meni zvoni bes.

Posle njega se plašim da se vežem za nekog.
Posle njega ne verujem ljudima.
Posle njega sve gledam drugačije.
Posle njega sam ostala onako, u čudu, u besu, u nekom retardiranom raspoloženju.

Sve nesigurnosti koje me grizu, su posledica svega toga. Sama sam kriva.
Najviše se i jedino se zapravo plašim da sutra ne otvorim oči, i da pored tebe prođem  kao što prolazim pored njega, hladno, bez emocija i bez "Zdravo." na ulici.

Samo ne želim da odeš. I da nestaneš. Kao on.
Ne bih znala da se nosim s tim.

Srce mi se stegne kad se setim onog trenutka kad smo ležali na krevetu i ćutali. Pitala sam te šta ti je. Oči su tiiii bile drugačije. Tužne. Rekao si mi, da idem to veče... da si sposoban samo da me zagrliš, da ćutiš i da upijaš svaki trenutak sa mnom u tom momentu.
Dala bih bez reči pola života, da mogu samo da se sklupčam još jednom pored tebe tako. I da upijam. Sve.
To što ja ne mogu da razdvojim fizičko od emotivnog, i što ja nemam ništa s drugim momcima, ne tražim od tebe... niti očekujem. Valjda samo ne želim da znam.
Želim da uiživam u svakom momentu. Još uvek. Da mi se razvuče osmehj od uva do uva kad ustanem ujutru i sačeka me poruka za dobro jutro... hoću da sačuvam llllllllllsve jneke lepe stvari koje imam s tobom. Hoćiu da verujem da ćemo jednoom eto možda biti zajedno stvarno... :)
Hoću da verujem u nas.
A nije lako. Nije lako uopšte.
Ponekad pomislim kako bi bilo da batalim sve, da nestanem i da se pravim da te nikad nisam znala. A onda shvatim da život bez tebe, nikad ne bi bio isti.
Nisi tražio da se promenim, a promenio si  me. Na bolje.
I Volim te. Takvog kakav jesi.
I volim sebe kakva sam pored tebe.
I volim svaki sekund s tobom. Proveden kako bilo.
Volim da se popnem na prste i zagrlim te jakoooooooo. Volim sve.
I nije mi jasno ni kako ni zašto ni kad je došlo dovde... ali znam, da sve i da te nijkad više ne vidim, da nikad više ne budem s tobom i da me zajebeš, onako, najgore, nikad sekund žalila ne bih. Vredelo je.
Nedostaješ mi.
Nenormalno mi nedostaješ.
Sve bih dala lšto imam da te zagrlim sad. I da zaspim. Tu. Kod tebe. S tobom. :)
Možda se i zaljubiš u nekog drugog... možda i zavoliš nekog... Ne znam. Ne mešam se. Nemam prava. :) Ali... tu, u meni, ostaješ sve ono što svi pre tebe zajedno nikad bili nisu. :)

Fascinantno mi je kako neki ljudi zaborave sve. Ali baš sve. Za mesec dana provedenih u Beogradu. I još meni drve neki klinac, kao da ih ne znam više od deset godina. Bukvalno mi je fascinantno.
Kako se lako zaborave sve neprospavane noći, svi izlasci, sva smejanja, lsve pripreme zajedničke za fakultet, sva pomaganja, sva sviranja po parkovima, svi koncerti, ostvarene i neostvarene želje... :) pa se područe neke nove drugarice, samo zato što su eto, nove... i ode se na žurku, na maskembal, i pravi se lud... kao, ti? Šta ti? A da, baš nas briga... ti sedi kući.
Neka druže, sedeću ja kući. Ni u svom gradu nisam blesila po klubovima, nit' me je to zanimalo... ali se Beograđanin ne postaje preko noći. Ni za mesec dana.
Da ostanem ceo život da živim ovde, Beograđanka nisam... Šta ću, provincija mi je valjda u krvi. I ne stidim se.
Znaš šta je provincija za Beograd? Srce.
Ne pljujem ja ovaj grad. Divan je. Na svoj način. Samo je za moju dušu, leden. Ne dopada mi se većina ljudi. Nadrkane babuskere što trče za tramvajem kao da imaju motor u dupetu, onda se laktaju i biu tašnama u istom da se dočepaju sedišta, ne bi li odmorile stare kosti. Pička ti materina, umri pa se odmaraj. Kad za lj od ljubaznosti čula nisi.
Nedostaje mi bakica sa prvog sprata moje zgrade, koja mi se nasmeje svaki put kad me vidi... koju svi zovemo "nano" i čije je srce veće nego srca svih ovih babetina sa roze karminima, blejzerima i štiklama.
Fali mi ono kad mogu u trii ujjutru da izađem da prošetam jer mi se šeta... Bez da razmišljam da l' će i gde će neko da me presretne. Fali mi da autobus vidim samo kad prođe... da nema bus plusa i svih mogućih propratnih sranja u vidu kontrolora,tačnije kontrolorki u pms'u koje idu i sikću na ljude. Fali mi ono ciganče što tako slatko peva iz srca na sred ulice...
Fali obala... da legnem, da bacam kamenčiće ii slušam reku. Fali mi onih provincijskih -10, da se ugrejem. Da mi srce živne malo. Fale mi moji da mi brane da izlazim posle pola dva. Fali mi da mi neko stane na vrata od sobei da me tera da učim.
Htela ja da odem. Mašala. I šta sad? Sedim u sobi. Cmizdrim kao kreten. I molim Boga da mi samo kaže kad mogu da se spakujem da odem da ga vidim. Ili da se vratim kući. Da se nabijem u dnevnu sobu kod mame i tate, gde nikad nisam volela da sedim nešto mnogo, i da ćutim samo... da se sklupčam kod majke i da je češkam, i da je slušam kako spava.
Fali mi tata da sedi za računarom i da dobacuje gluposti da se smejemo svi .Fale mi dani kad je taj isti tata sedeo na svojoj fotelji, svirao gitaru, a nas troje, dao Bog ne zna se ko manje muzikalan, od koga... sedimo s njim i pevamo.
Na šta mi se sveo život? Na skajp po ceo dan. Na knjigu. Na farbe, četke, papire i ugljen. I na prejebene sudove i ribanje kupatila? Divno. Baš sam to htela. Baš sam to čekala.
Gde sam žurila, ne znam. Gde sam bežala, ne znam.
Muka mi je. Bukvalno mi je muka.
Ide mi se. U Bosnu. I u svoj grad.
Nigde više.
I samo mi se mota po glavi ono... Dokle više, majku mu?
:)

Sama činjenica da više nije NEMOGUĆE sesti na autobus i videti te... i sama činjenica da to MOŽE da se desi, sad ovog trenutka, mene doslovce dovodi u neko toliko euforično stanje da to ne mogu da opišem rečima. :)
Srećna sam! Onako, najiskrenije, najistinitije! Ponekad se pitam kakav bi život bio da te nisam srela... i zapravo, ne želim ni da znam odgovor na to. :) Zato što mi činiš život toliko lepšim, podnošljivijim i srećnijim, da bih bez tebe bila ko zna gde.
I eto .Tako.
Sad ovako euforična pokušavam da svrtim samu sebe... i da radim je l' te projekat za faks, kolokvijum, koje god ad je sranje sad u sredu...  u stvari nije kolokvijum još uvek. Ej, znaš kako. briga me. :)
Da mi je neko pričao da ću ikad u životu osetiti kako mi srce ovoliko bije pri samoj pomisli da ću da vidim nekog... rekla bih mu da je llud, i da previše gleda filmove. A sad....? :O
I ko je mogao da zna da će mi jedan klik mišem promeniti život? Ko?
Ne znam. Niko.
Rekla sam ti jednom, da nisi u moj život ušao slučajno. I bila sam u pravu! :) Verujem da jesam!
I nisi. Pojavio si se kad sam te najmanje očekivala. I promenio me. A nisi tražio da se promenim. I promenio si me na bolje. Ti iz mene izvlačiš neku osobu koja sam oduvek želela da budem. Crpiš najbolje iz mene i tu si. Svesno ili ne, ne znam. Ali jesi.
Zaljubljena sam. U tebe. I u svaki mogući osećaj koji imam kad sam s tobom. I u sebe koja sam pored tebe. Jer sam pored tebe ja, ja onakva kakva jesam. Bez maski.
Upravo :).
Zato te i volim valjda.
A volim te do neba i dalje!

Pa, pošto sam juče doslovno prespavala i preležala ceo dan u krevet, samosažaljevajući se, i osećajući se kao apsolutni parazit... noćas sam sanjala nešto što inače i budna sanjam... i probudila se vrlo lepo raspoložena :)... napolje je bilo, cenim negde preko 25 stepeni... sve onako šareno, a toplo... fenomenalan dan. :)
S obzirom da sam shvatila da imam višak energije, nažalost negativne, rešila sam da je nekako preusmerim u koristan rad. Prvo sam oribalal celu kuću. Sve što je moglo i što nije moglo. Do te mere da sad sve miriše na neki đurđevak ili na koji god da je klinac u onoj prskalici... Valjda sam i misli sredila malo. Ne znam. Znam da se podovi sijaju, da su svi sudovi oprani i složeni, da je sav veš opran i da se suši... i da mi stan miriše. Čak sam namestila i krevet bratu koji noćas stiže sa nekog seminara. Ajde, da buedm dobra sestra malo, hm? :)
Na fakultet sam izjurila, trčala za autobusom, kroz ljude bukvalno, uletela i stigla u minut :D.
A dan, fenomenalan. Profesor, legenda živa. (:
I tako ceo dan, nešto crtamo, lpričamo, pijemo kafu. Da bi nas oko pola pet, pustio da idemo, a mi svi do jednog ostali unutra da radimo... dok posle jedno petog puta ponavljanja čovek nije stao počeo da se smeje i rekao :D AMAN deco MOŽETE DA IDETE.
I otišlli smo. Bezveze.
I dan mi je prošao tako što sam do kraja crtkala nešto, vežbala, učila... i završavala generalku po stanu.
I osećam se prilično bolje nego nakon onog silnog lenčarenja u krevetu.
Još da imam tebe, da se sklupčam tu na krevetu i da te poljubim za laku noć... dušu bih dala.
Ponekad mi je toliko krivo što nećeš studirati ovde u Beogradu. Nego opet, tamo negde... al' s druge strane, želim da se svaki dan na tom fakultetu osećaš ovako kako se osećam ja na svom. (:
Zaslužuješ to.
A ja ću biti tu. Nadam se.
Nisi svestan koliko mi nedostaješ, zvrku jedan blesavi.