Pogrešna.

Dok svira radio, ja sedim u svojoj sobi koja je od savršeno sređenog i mirisnog sobička transformisana u jedva 8, 9 kvadratnih metara dima, razbacanih papira, praznih šolja kafe, tuševa i četki an sve strane. Al' sam radove za ocenjivanje odradila. I molim Boga da i to prođe kako treba.
To što je 20 do 3 izjutra, to nema veze. Meni su oči bukvalno kao sarme od sve ove kafe. Ako je nisam jedno litar popila danas, manje nisam. A više nemam ni pare da kupim pišljivih sto grama iste,tako da sam na kofeinskoj dijeti prinudno.
Bože moj.
Ništa me nije pokrenulo od kako sam krenula na fakultet kao to što mi je rad izabran za pozivnicu i šta već sve. Bukvalno, ništa.
I neopisivo mi je drago što neko ko zna šta radi i ko živi od toga što radi ume da ceni nešto što sam uradila... i to nešto gura negde... i pomaže mi. Ko god taj neko bio.
I zahvalna sam mu do neba.
Volim svoj fakultet, stvarno.
I toliko me ispunjava svaki trenutak koji provedem tamo.. i koji provedem radeći kao konj na svim ti radovima... i valjda mi je azto i teško kad vidim da nešto jednostavno ne ide. Al' neće ni ići preko noći, kapiram.
Bože moj.

Spava mii se, a tako me mrzi da raskrčim krevet i da pomeram sad ove papire i sranja, da to nije normalno. Da imam vreću za spavanje, tačno bih na podu zaspala.
I da me neko pita zašto kucam sad ovo, ne znam. :O
Nisam normalna života mi mog.
A i za to me baš briga.

Nek' sam bar nešto završila kako je trebalo.
Odmoriću se drugi put :D