Pobegla sam. Glavom bez obzira. Otišla. Poslala sve u vražju mater, i otišla. A sad mi se plače.
Izgubila sam dnevnik. I opet sam tu, i opet kucam blog. Ne sumnjam da ćeš ga naći jednom... kao i svaki prethodni. I baš me briga. Iskreno...
Možda bih potajno i volela da pročitaš sve.
A možda i ne. Ne znam.
Smrvljena sam. Ono, skroz.
U jedan dvogodišnji kofer, stane mnogo toga. Mnogo smeha, mnogo suza, mnogo sreće, mnogo nesreće... razumevanje i nerazumevanje... lepo i ružno. Ti i ja.
Koliko mi nedostaješ... ne znaš.
Mesecima sam čekala da se nešto promeni. Da se vratimo na ono što smo bili. Na decu koja su se sa svojih 16 zavolela... i dala sve od sebe da budu zajedno, i ako nisu u istom gradu. Falio si mi ti, pred vratima u dvanaest noću, da mi kažeš da me voliš. Falio si mi ti sa kinder jajetom za rođendan. Falilo mi je smejanje na obali do kasno u noć pa trčanje u štiklama kod babe u stan. Falilo mi je. Sve. Mislila sam da će biti lakše da odem. Da zaboravim. I da te oteram od sebe. Da ne znam ni za šta. I da me bude baš briga.
I ti si baš u tom trenutku rešio da ne budeš hladan i da mi staviš do znanja da nisi hladan tako.
Sanjali smo taj Beograd. Zajedno. Da se pokupimo i odemo na faks, da budemo u istom gradu, da se viđamo često, da noćimo jedno kod drugog, da uživamo... i gde smo danas? 29. avgust je, ti i ja ne pričamo. Pre dve godine tačno si u ovo vreme rekao Ko zna šta će s nama biti sledeće godine u ovo vreme? Ti ćeš verovatno biti s nekim drugim, a ja ko zna gde. I ja sam počela da plačem. I rekla ti da ne lupaš. Sećaš se? Sedeli smo pod onim našim drvetom.
Radim. Na poslu mi samo tako u sred smene stane knedla u grlu. Ni tu ni tamo. Ne živi mi se ovih dana. A svi misle da mi nikad bolje bilo nije. Ponekad se zapitam da li sam promašila fakultet i oblast umetnosti koju sam odabrala? Možda bi mi gluma od likovnog bolje išla. Ko zna.
Ošišala sam se. Potrošila celu platu na par krpica u kojima ću se osećati iole okej. Onako, prvi put u životu. Izašla. Otišla u klub. Ne znam koji mi je klinac bio, nisam to ja. Ja sam od onih što sede na obali, po parkovima, sviraju gitare, i brbljaju sa prijateljima do kasnih sati. Nisam od onih što se tako skockaju, izađu, napiju i "provode". Pa eto me. Čaša tekile, štikle od pola metra, pesma i ja, koja počinjem da plačem na sred plesnog podijuma. :)
Besna sam.
Što sam te pustila da mi se približiš ovoliko.
I koliko god ružnih stvari da se desilo... čekam jebeni Beograd. Sama. :)
A znam da od nas nema ni čeg' odavno.
Nije mi jasno kako smo došli dovde?
Šta ti je trebalo to, mali mišu moj?
Volim te. Ali ne želim da se vratiš.
Ne znam ko si.
Ne znam ko sam.
Ne znam ko smo.
Mi nismo.
Nedostaješ mi. Ti. Stari ti.