Pogrešna.

Znaš, s jedne strane želim da živim, da probam neke stvari... a s druge, ne želim ništa osim tebe tu. A ne mogu da imam ni jedno ni drugo. Nismo zajedno. A opet, tako ne želim da te povredim bilo čim.
Jednostavno, mrzim to što nismo bliže. Rekla sam ti da nikad neću da pristanem ni na šta manje od ovog što imam sa tobom... i neću. Ali se plašim da ne nađem i ne nađeš nekog, s kim ćeš imati to isto, i da neko tu nekog ne povredi.
Ne znam zašto uvek komplikujem. Smučilo mi se.
Sve.
Čini mi se da bih dala bukvalno godine i godine života, sad, da mogu s tobom da provedem neko vreme... onako... odsečena od sveta. Tu, u Bosni. Ili ovde. Gde god, bukvalno gde god... onako, kao ona tri dana što smo imali.
Vreme gde ništa nije važno, gde sve brige i gluposti nestaju. Gde me zagrliš, ćutiš i uživaš. I uživam. Dišem te. I volim. I ništa više nije bitno.
:)

Rekoh ti da ti se neću javljati neko vreme, da te ne gušim. I stojim iza toga. Možda je tako stvarno najbolje. Nedostaješ mi, užasno. :)
Ali... ne znam. Nisam pametna. :)
Umorna sam. Od svega. Najradije bih pobegla u pizdu materinu samo da se sklonim od svega. I da ne znam nikog. Da ne gledam nikog. Da ne vidim nikog. Da ne volim nikog. Da ne pričam ni sa kim. I da se sredim.

Toliko mi trebaš. A toliko sam ubeđena da ću te izgubiti. Kao i sve pre. Da to nije zdravo više.