Pogrešna.

Nekad samo želim da ti kažem, i obično ti i kažem, koliko te volim. Koliko mi značiš. I koliko mi prijaš. I ne želim da se probudim sutra, i da se zapitam, da li sam ti ikad pokazala sve što osećam onako kako zaslužuješ...

Zvrkasto, najzvrkastije na svetu, biće... 
Raspadam se. I ti me sastaviš, svesno ili ne. Jednostavno si tu. I znam da si tu.
Zavučem se u tvoju košulju. I ćutim.
Toliko želim da si tu. Da me zagrliš. I da ne mislim ni na šta. Eto. Tako.
Nema ništa od toga...
Prebijenu paru nemam. A i predavanja počinju u ponedeljak.
Zamisli, ja polazim na fakultet. I idem na neka predavanja. Ej. JA?
Uradila sam neke fotografije. Sa mojima. Sa tobom... I biće tu. I kad vi niste.
Znaš li koliko se plašim... ne umem da ti objasnim.
Nisam ovoliko plakala, od kad sam se onu noć vratila kući od tebe. Svega mi. A pre toga nisam plakala od kad mi je deda umro, onako pošteno. 

Mnogo mi nedostaješ. I jedina dobra stvar, kad je Beograd u pitanju je što imam direktan bus do tebe. AKo ništa. Jeste da nemam novca, al' imam autobus. Skrpiću se nekako. :)
I doći ću.

I znam da ćeš doći. Ne znam kad i ne znam kako. Samo znam da hoćeš.
Jednostavno, nekad osećam neke stvari.

I znam da ću da uspem na tom fakultetu. I znam da veruješ u mene. I znam da moji veruju u mene. I neću to da prokockam, obećavam ti.

A jednog dana ćemo da gledamo isto parče neba. I da šuškamo. Sami. Zajedno. I biće me baš briga gde sam. Jer ću biti kući. Biću s tobom.
Je l' da?

Verujem u to.
Verujem u nas.
Verujem u tebe.