Pogrešna.

Ne volim kad mi se javi. Jednostavno ne volim.
Ali volim što sam mu rekla "Ne." :)
Volim što sam mu rekla koliko mi znači Zvrk. Volim što sam bila iskrena i što me nije zabolelo prvi put. Volim što volim opet, i što sam srećna. Koliko toliko, ali jesam.
Elem.
Danas mi dupe kuću videlo nije, što nije ispalo lepo prema  mami. I zbog čega mi je jedino krivo.
Ne mili mi se. Što sam više ovde, sve više postajem svesnija da idem. I nervira me sve to jako. :)
Gleda me majka danas, i onako uspaničena počinje da mi priča kako je hvata depresija i panika. I pita me da li sam svesna toga. A šta da joj kažem? Da mene to isto drma poslednja dva meseca? :) Da mi je samo u glavi šta će da bude s njom kad odem? Mm?
I stegne me onako u naručje, k'o da imam tri godine i slomi me. Žena od jedva 55 kila sa sve krevetom, me slomi.
Što je bliži odlazak toliko shvatam koliko volim svoje roditelje i koliko su toga uradili za mene.
I možda ne veruju da ću uspeti i da ću odraditi to kako treba, al' to više nije do njih. TO je do mene lično.
A toliko mi je stalo da jednostavno izbuškam i taj budžet i taj prosek i sve. SAMA. Da to nije normalno. JEdnostavno imam motivaciju, imam želju i volim to što sam upisala. I nadam se da mi neće izaći na nos.
Samo mi se plače. Ne znam što. Samo me sve mrzi. I samo mi se beži. Negde. U pizdu lepu materinu. Samo da nije ni Beograd. Ni ovaj grad.
Tamo negde, preko. Kod Njega, da mi bude lepo, da zaboravim na sve i da ćutim. Samo da ćutim i da ga pustim da me zagrli. E. To mi treba.
Da je tu.
Znam da je tu. Samo sam... tužna.
Mrzim kad se osećam ovako.
I mrzim kad ispadne da sažaljevam samu sebe, a ne radim to. I mrzim to.
I u pičku materinu.