Pogrešna.

Dobro sam, pa nisam. Pa ne znam. Pa u krug. 
Neobično mi je. 
Dok su mi misli zaokupljene nečim, i sa čim, predavanjem, bogoradanjem dok čekam mesečnu kartu za prevoz, onim da l' ću se izgubiti ili neću i da li ću potrefiti stanicu, ili dok čekam brata da dođe i kuvam supu da se ugreje onako smrznut... sve je okej. 
Volim kad se izmorim do te mere da kad legnem ne stignem da razmišljam, nego jednostavno, zaspim. Kao beba. 
Krivo mi je što sa dva druga sa kojima sam odrasla, ne govorim, a na fakultetu smo svaki dan :). Mislim, pričamo, strogo poslovno i to je to. Čudno je. :)
Al' nije ni važno. 
Drugo... 
Nedostaju mi moji. Nisam mogla da pretpostavim koliko će mi teško biti bez njih. Nije problem to što imam limitiran budžet, ni to što nemam za grad, ni to što moram sama da vodim računa o svemu... jednostavno, fale mi. Da budu tu i kad nisu. Zovu me non stop. I da sam kući, smetalo bi mi to verovatno, a ovako... volim kad ih čujem. Stvarno volim. 
Treće, tako volim kad mi se javiš Zvrku. Koliko god da je nebo nad Beogradom mrtvo, i sivo i pocepano po ceo dan, ti si tu. Osećam da jesi. I prijaš mi. Takooo mi prijaš. 
Drži me iole pozitivnom to što znam da ćeš doći. To što verujem da ćeš doći zapravo, iako ništa sigurno nije... i sve se mislim, kad mi dođeš ti, to je već pola pređenog puta... pa još malo, pa dolaziš na prijemni i još malo i bićeš tu. Ne znam.
Nikad nisam gledala tako daleko. Ne umem ni sebi da objasnim. Ne planiram ništa za nas. Niti želim da te opterećujem time, ali nekako, imam negde u srcu nešto što mi govori da će sve to doći na svoje... i da ćemo biti srećni, onako, kako smo bili ona tri dana. :)
Ima simpatičnih ljudi. I ima ih i koji se divno smeškaju. I sve. Al' nekako. Gde god se okrenem, tražim tebe.
Beograd je tako ogroman. Al' ne vredi.
Postoji osmeh u kom se krije dom, sigurnost i sve. Ti ga nosiš.
:)
Nedostaješ mi.

Inače... sad kad noć preguram, biće sve okej. Još koji dan i biću kao nova.
:)
 Volim.