Pogrešna.

Predavanja su počela. :) Manje više. Prvi put se osećam lepo. Stvarno lepo. Jednostavno kad uđem na fakultet osećam se kao svoj na svome iako zvuči retardirano i bolesno s obzirom da sam tek drugi dan tu. Ali... iskreno se nadam da će ostati tako. I da će mi do kraja ostati uživanje da odlazim na ta predavanja i da ih pratim. 
Fali   mi neko poznato lice. A samo ne želim jedno jedino koje je tu blizu da sretnem. Ne plašim se da ću da se pomirim s njim, da ću išta... jednostavno, ne želim da se osetim i jednog trenutka više onako nikakvo kao pre baš zbog njega. :) 
S ovom dvojicom sam u kontaktu godinama... danas smo kolege, i ne pričamo skoro ništa van onog "poslovnog". Pokušala sam spustim loptu, a onda sam shvatila da sa nekim ljudima ne možeš lepo, koliko god hteo. I digla sam ruke. :) 
Fali mi neko koga znam. Da ga zagrlim. Da imam slobodu i da se rasplačem i da se nasmejem. Kupim u sebi mnogo toga. Lepo mi je ovde. Ali se akumulira što šta u meni.
Imam potrebu zapravo da vidim tebe. Ti si mi neko koga znam. I neko kome verujem. 
Tako mi je teško da se otvaram ljudima posle svega. Da dozvolim sebi da mi se iko približi. 
A ti si tu. Blizu da bliže ne možeš biti. I trebaš mi, baš.
Samo da se stisnem pored tebe... ništa više.

Dani prolaze brzo. Vreme mi je ispunjeno. Imam šta da radim. Ako nisam na faksu, negde sam. Odmaram. Raduckam po malo po nešto. Sređujem stan. Nikad mi čistije u životu ništa bilo nije. Vodim računa o svemu. Ispunjava mi vreme. I lakše mi je. Dok raduckam po kući šta ima da se radi, nemam vremena da mislim ni o čemu što me tišti.

Toliko ljudi ima.
A toliko mi fali zagrljaj.
:) A bežim od istih.
I kad neko krene da me zagrli, pretvorim se u ježa. I ubodem, nenamerno. Plaši me ovo što sam postala. Preko noći bukvalno... toliko su me povredili, da nemam želju da i sa kim imam odnos bilo kako blizak. A to nisam ja.

Ne znam. Sve mi je neobično. Sve me vuče. Sve mi je novo. Sve mi je interesantno. Svuda bih. Fakultet mi se toliko dopada, da sam mojima zahvalna nenormalno što su mi dali šansu da dođem ovde i učim ono što volim. Sve bih.

A onda padne mrak... zaglavi mi se knedla u grlu.
I ne znam kud ću sama sa sobom. :)
Nedostaje mi mama.
Nedostaje mi i tata. Zanimljivo. :)
Nedostaje mi i onaj čupavac mali.

Nedostaješ mi ti. Onako, čini mi se, najviše od svega.
Nedostajem i ja, samoj sebi.

Jesam ti rekla skoro koliko volim kad se nasmeješ :) ?