Pogrešna.

Izašla sam danas sa jednim dečakom na kafu. Bilo je zanimljivo sresti nekog, imati lepe teme za razgovor i slušati nekog kako se smeje.
A onda.. onako.. vetar dune Bulevarom.. i čujem te. Čujem ti smeh. Čujem kako ti srce lupa kroz košulju... mirišeš. Zamiriše cela ulica na tebe. Ceo grad.
I odem kući, lepo.
Mnogo mi je vremena trebalo da shvatim da sam zaljubljena u tebe. Još više mi je vremena trebalo da ti priznam tako nešto.
I ne znam šta će da se desi sutra...
Ne znam hoćeš li naći nekog i hoćeš li zavoleti nekog... i ne znam hoću li i ja sresti nekog... i plaši me to.
Znam... da sad...
Ni jedan osmeh nije tvoj. I ni jedan mi ne prija tako. I ni jedan nemam želju da čujem i da slušam tako i toliko. I niko na svetu ne ume da me zagrli tako. I niko ne ume da me spusti na zemlju a da mi ne krati krila. I niko ne može da u meni probudi sve ono što si ti.
Ponekad me uplaši...
sve to, iskreno.
A onda shvatim da sve i da me zajebeš, onako, najcrnje... da me povrediš, da ne znam za sebe, ne bih žalila sekundu jednu. Jer je vredelo.
:) Baš sve.
Voliiiim zvrkasto.
Srce mi drnda.
I nešto mi se šašavo okreće u stomaku kad pomislim na tebe.