Pogrešna.

Kad sam došla ovde, bilo mi je teško. Mislila sam da ću s mojima izgladiti odnos koliko toliko, i da će se smiriti sve. Fale mi, baš. Ali ne. 
Oni moraju da nađu razlog da se ljute na mene, čak i kad kažem da sam pogrešila i da se tako nešto neće ponoviti, šta god to nešto bilo. Oni teraju po svom. :)
Ne ide mi se kući.
Uopšte. Jednostavno, nemam želju da odem i da se svađam sa njima. Ovako je fino. Nedostaju mi, i imam želju da ih vidim... bar malu ako ništa :). Dok s njihove strane ne osećam isto, uopšte. 
Al' Bože moj. 
Osećam se prazno. Stvarno prazno. :) I baš mi nije ni do čega. 
Ali ono, okej sam. 
Autobus mi je u tri popodne. 
Jedva čekam da krenem... :)
Da zaključam vrata od stana, da se šćućorim u sobi i da sviram. 
Da me nema. Lakše će mi biti. :)

I tebe nema. :) Znam da si tu. Samo eto.
Nervira me sve.
Samu sebe najviše nerviram i iritiram, veruješ li mi?