Pogrešna.

Koliko mi je ponekad depresivna, toliko mi je sve češće opuštajuća. 
Znaš... ja sam ti od onih čudnih ljudi, koji tako vole neke stvari, i pojave... od kojih se ljudi obično sklanjaju (s punim pravom). 
Grmljavina me plaši, čini mi se sve manje. Zatresu mi se prozorska stakla... čini mi se da mi kosti zavibriraju. Naježim se. I čujem pljusak. I onaj zvuk kad kola prođu kroz baricu. Uzmem gitaru i vežbam... ili crtam i sređujem beleške sa faksa. Onako, ušuškana. U jednoj košulji koju volim više od svih stvari koje imam. Tvojoj. :) 
Malopre sam krenula peške sa faksa, da nisam imala gomilu radova koja nije smela da pokisne, garantujem glavom da bih se peške spustila niz Bulevar. Vetar nosi ono lišće. Sve šušti. Sve je živo. Ljudi jure negde, a nebo se lomi. Nikad lepše. 
Možda sam i luda, ne znam.
Ustvari jesam. Ali mi je i drago. :)
I sećam se nekih lepih trenutaka kad sam bila mala. Pa počne onaj lepi letnji pljusak. A mama, brat i ja se izujemo i krenemo da trčimo kroz centar grad. A njene kolege joj dovikuju od ispod nadstrešnica, da odraste... i sećam se njenog smeha i onog "Nije mi vreme još uvek!"... Valjda otud i volim sve to. Ne znam...

Sanjam o jednom ogromnom pljusku. Takvom, da je ceo grad miran. I ušuškan negde, u toplo. A ja hodam polako po onom pljusku, gazim lišće... i upijam sve. Boje. Mirise. Kapljice. Tog nekog ko je sa mnom. I taj neko me poljubi, onako... naše. Taj neko si ti zapravo. 
Ne znam...

Nikad ja neću odrasti. Nit' ću se promeniti toliko da mi sve to postane strano i smešno. Jednostavno... tako. 

Ovaj grad je prepun ljudi. Ista lica srećem otprilike samo na fakultetu i u svom stanu. Ne zanima me iskreno... Toliko je momaka. Toliko je osoba. Toliko je svega novog i zanimljivog. I koliko me sve to nekako vuče, toliko me i odbija. Nije mi uopšte problem da se sprijateljim sa nekim... čini mi se da sam čak malo komunikativnija i društvenija od kad sam ovde... ali jednostavno, kad su u pitanju veze, ili bilo šta... ništa me ne privlači. Ništa me ne zanima. I ništa me ne vuče. Svidi mi se... bude mi zanimljivo na kratko. Privuče mi pažnju. A ako dođe do toga da nešto treba da se desi, izmaknem se. Savest mi ne da. Ne znam zašto, jednostavno mi ne da. Upali mi se ona crvena lampica u glavi, koja mi zapišti, IMAŠ TI KOGA TREBA, i jednostavno se izmaknem. 

Ne želim da me neko zagrli. Ne želim da me neko poljubi. Ne želim da mi neko bude tu. I ako mi treba to. Jednostavno, ne želim, ako taj neko nisi ti. 
I možda je čudno. 
A možda je samo to što sam zaljubljena :O
i ne znam. Čudno je. 

Toliko se plašim da ne izgubim prijatelja u tebi... 
Toliko želim da se sve kockice sklope, bar na kratko... 
Toliko sam umorna...
I toliko mi nedostaješ.
Da to nije zdravo. :)

A opet... srećna sam. Jer i kad nisi tu, jesi. I znam da ti je stalo do mene. :)
I negde, u sebi, imam utisak da osećaš isto kao i ja. 
Možda i grešim. Ne znam... 
Ali eto.