Pogrešna.

Nemam prebijenu paru da odem u selo. A kamoli kući.
Nije da mi se ide toliko koliko me iritira činjenica da ne mogu da odem. Naredne tri nedelje. A neću da tražim mojima jer znam da nemaju. Nije ni važno.
Valjda je to to "teško" o čemu svi govore. :) Jebiga.
Sedim već sat vremena nad ovom knjigom, i počinjem :D i hoću i hoću i hoću. I znam da moram i zašto moram.
I onda mi misli samo tako pobegnu. Odu negde u pm. Vratim ih, pa odem negde još dalje.
Nije ni važno. Ni to.
Ne znam...
Umorna sam... :)
Krevet je ne neudoban nego katastrofalan, ona greda mi izbi bubrege. A san mi je i ovako nešto cmiljav. :)
Faleeeeeeeee mi ljudi. Faleeee mi sitnice. Fale mi gluposti.
Ispizdela sam danas po prevozu. Doslovce mi je muka bilo.
Trči ovamo za karticu. Trči tamo na praksu. Trči levo na ovo, trči desno na ono. A hladnoooooooo da ne može biti hladnije.
Od kad sam došla ovde ne mogu da se naspavam i da se ugrejem kao čovek.
No, ne poričem da volim to što sam ovde i što studiram nešto što obožavam samo se baš plašim da ne zajebem nešto. Ne znam...
Nedostaju mi mojiii. Baš baš.
Nisam depresivna ne znam kako i šta već...
jednostavno mi fali malo one bezbrižnosti koje nisam ni bila svesna.
Ovde ako ne operem sudove ili ne sredim nešto, nema mame i tate da me opomenu i da mi pomognu... ako ne skuvam sama ili ne odem u menzu, neću ni jesti... ako ne ustanem sama ujutru neće me mama zvati... niko mi se ne pojavljuje na vratima od sobe da me iznervira i da me tera da učim... niko mi ne gasi net u 12 i ne tera u krevet... niko mi ne govori kad da dođem kući i gde moram da spavam... iiii... onako, mislila sam da ću kad dođem ovde biti bukvalno puštena s lanca... i da ću moći da radim šta hoću i da ću raditi šta hoću. I mogu. Al' neću. Uopšte mi nije do toga.
Dva put nisam prespavala u kući. I to je to. I nije mi ni do toga. Ne izlazim. Ništa... I cigare su mi ukrali kreteni u busu, jer nisu imali šta drugo, pa i ne pušim... i isti mi je klinac. Samo nema njih. I fale mi.
I fališ mi i ti.
A vreme leti sve brže i brže.

I živim za kraj decembra da mi kažeš da dolaziš i Boga molim da to ne propadne.
Jer imam utisak da je to jedino što me drži iole nasmejanom i pozitivnom u svemu.
Ide mi se kući.