Pogrešna.

Zavučem se tako u krevet, pod ćebe, uključim tv koji ne gledam apsolutno nikad... pustim neku vrljavu muziku, pogasim svetla. I pitam se koji moj ja uopšte radim tu. 
I znam šta imam da radim, i znam šta moram da radim, i znam št ame čeka ako ne odradim to sve... i ne vredi. Jednostavno, ne moguuuuu da se pomerim. I sve me mrzi. I sve mi smeta. I sve me nervira. I sve me rasplače. I tako nikakva se vučem svuda. 

I fali mi samo neko da me zagrli. I da se skupim tu pored njega. I da ćutim.

Jutros pijem jutarnju kafu kod drugarice na terasi... a terasa ista kao njegova. I meni se samo film vrati unazad. Puf. I tu si. Pijemo kafu. I smejemo se nešto. Zapalio si cigaru i kradem ti dim. :)
I okrenem se, i vidim nju na kraju tu. I pitam se koji moj više nije u redu sa mnom o.O?

I nisi ti kriv što se ja osećam mrtvom. Jednsotavno mi fali toplina ikakva u ovom gradu. Malopre sam se rasplakala kao kreten kad su mi moji rekli da ne mogu da dođu sutra kod mene, a rekli su da će doći. I ako sam ih videla prošli vikend.
Samo kad sam na faksu sve je vrhunski. I ljudi i sve.

I čim uđem u kući.
Mrzi me da živim.
Bukvalno me mrzi da živim.

Ide mi se odavde.
Negde gde ljudi nisu samo lica u masi. Negde gde nije sve smao beton i lišće po betonu.
Negde. Gde se osećam ušuškano.

Jebem ti i faks i sve više.