Pogrešna.

Ja imam najidiotskiju familiju na svetu. Krvi mi, odrekla bih ih se. Onako retardiranih i maloumnih. I nikad mi neće biti jasno kako je moguće da se posle dedine smrti sve to tako promenilo. Kao da su im svima popadale maske. Pa pička vam materina koliko ste se dugo folirali da ste nešto što niste :)? Reci mi? Koliko?
Gadite mi se. Komplet.
Boli me. Sramota me je pred mrtvim čovekom na šta ste spali. I u kakvu me poziciju  dovodite. A volela sam vas više od svega.
Da me sa rođenim stricem posvađa seljanka koja je sišla s nekog brda tamo i koja mi glumi neko čudo? Da mi ista vređa rođenog oca i majku? Ej, u kakvom ja svetu živim? Čiju krv imam u sebi?
Gadim se same sebe.
Dabogda vam se vratilo sve ono što meni radite. Ni bolje, ni gore. Isto. Da vas vidim. :)
A ja sam dobro.
Isplačem Boga oca. I smirim se. Malo. Zapalim cigaru kad je imam. Popijem kafu i radim.
Trudim se da opravdam ono poverenje koje moji roditelji imaju u mene... i koje je pokojni deda imao u mene. A vi me ne zanimate.
Vi niste moji. Vi ste neke zveri.
Ja svoju porodicu volim. Onakvu, kakva je bila. Nasmejana i pozitivna. Raspoložena.

A vas, ženturače, sa koje tamo koje čuke što mi dolazite u sve to, i pravite takve pizdarije, i okrećete mi rod rođeni protiv mene lažima, ne želim ni da znam. :)

I Boga molim da nikog od vas ne sretnem na ulici, jer ću vas popaliti. I odrobijati. Ubio me Bog ako vas ne bih na licu mesta sravnila sa zemljom.