Pogrešna.

Fascinantno mi je kako neki ljudi zaborave sve. Ali baš sve. Za mesec dana provedenih u Beogradu. I još meni drve neki klinac, kao da ih ne znam više od deset godina. Bukvalno mi je fascinantno.
Kako se lako zaborave sve neprospavane noći, svi izlasci, sva smejanja, lsve pripreme zajedničke za fakultet, sva pomaganja, sva sviranja po parkovima, svi koncerti, ostvarene i neostvarene želje... :) pa se područe neke nove drugarice, samo zato što su eto, nove... i ode se na žurku, na maskembal, i pravi se lud... kao, ti? Šta ti? A da, baš nas briga... ti sedi kući.
Neka druže, sedeću ja kući. Ni u svom gradu nisam blesila po klubovima, nit' me je to zanimalo... ali se Beograđanin ne postaje preko noći. Ni za mesec dana.
Da ostanem ceo život da živim ovde, Beograđanka nisam... Šta ću, provincija mi je valjda u krvi. I ne stidim se.
Znaš šta je provincija za Beograd? Srce.
Ne pljujem ja ovaj grad. Divan je. Na svoj način. Samo je za moju dušu, leden. Ne dopada mi se većina ljudi. Nadrkane babuskere što trče za tramvajem kao da imaju motor u dupetu, onda se laktaju i biu tašnama u istom da se dočepaju sedišta, ne bi li odmorile stare kosti. Pička ti materina, umri pa se odmaraj. Kad za lj od ljubaznosti čula nisi.
Nedostaje mi bakica sa prvog sprata moje zgrade, koja mi se nasmeje svaki put kad me vidi... koju svi zovemo "nano" i čije je srce veće nego srca svih ovih babetina sa roze karminima, blejzerima i štiklama.
Fali mi ono kad mogu u trii ujjutru da izađem da prošetam jer mi se šeta... Bez da razmišljam da l' će i gde će neko da me presretne. Fali mi da autobus vidim samo kad prođe... da nema bus plusa i svih mogućih propratnih sranja u vidu kontrolora,tačnije kontrolorki u pms'u koje idu i sikću na ljude. Fali mi ono ciganče što tako slatko peva iz srca na sred ulice...
Fali obala... da legnem, da bacam kamenčiće ii slušam reku. Fali mi onih provincijskih -10, da se ugrejem. Da mi srce živne malo. Fale mi moji da mi brane da izlazim posle pola dva. Fali mi da mi neko stane na vrata od sobei da me tera da učim.
Htela ja da odem. Mašala. I šta sad? Sedim u sobi. Cmizdrim kao kreten. I molim Boga da mi samo kaže kad mogu da se spakujem da odem da ga vidim. Ili da se vratim kući. Da se nabijem u dnevnu sobu kod mame i tate, gde nikad nisam volela da sedim nešto mnogo, i da ćutim samo... da se sklupčam kod majke i da je češkam, i da je slušam kako spava.
Fali mi tata da sedi za računarom i da dobacuje gluposti da se smejemo svi .Fale mi dani kad je taj isti tata sedeo na svojoj fotelji, svirao gitaru, a nas troje, dao Bog ne zna se ko manje muzikalan, od koga... sedimo s njim i pevamo.
Na šta mi se sveo život? Na skajp po ceo dan. Na knjigu. Na farbe, četke, papire i ugljen. I na prejebene sudove i ribanje kupatila? Divno. Baš sam to htela. Baš sam to čekala.
Gde sam žurila, ne znam. Gde sam bežala, ne znam.
Muka mi je. Bukvalno mi je muka.
Ide mi se. U Bosnu. I u svoj grad.
Nigde više.
I samo mi se mota po glavi ono... Dokle više, majku mu?
:)