Pogrešna.

Srce mi se stegne kad se setim onog trenutka kad smo ležali na krevetu i ćutali. Pitala sam te šta ti je. Oči su tiiii bile drugačije. Tužne. Rekao si mi, da idem to veče... da si sposoban samo da me zagrliš, da ćutiš i da upijaš svaki trenutak sa mnom u tom momentu.
Dala bih bez reči pola života, da mogu samo da se sklupčam još jednom pored tebe tako. I da upijam. Sve.
To što ja ne mogu da razdvojim fizičko od emotivnog, i što ja nemam ništa s drugim momcima, ne tražim od tebe... niti očekujem. Valjda samo ne želim da znam.
Želim da uiživam u svakom momentu. Još uvek. Da mi se razvuče osmehj od uva do uva kad ustanem ujutru i sačeka me poruka za dobro jutro... hoću da sačuvam llllllllllsve jneke lepe stvari koje imam s tobom. Hoćiu da verujem da ćemo jednoom eto možda biti zajedno stvarno... :)
Hoću da verujem u nas.
A nije lako. Nije lako uopšte.
Ponekad pomislim kako bi bilo da batalim sve, da nestanem i da se pravim da te nikad nisam znala. A onda shvatim da život bez tebe, nikad ne bi bio isti.
Nisi tražio da se promenim, a promenio si  me. Na bolje.
I Volim te. Takvog kakav jesi.
I volim sebe kakva sam pored tebe.
I volim svaki sekund s tobom. Proveden kako bilo.
Volim da se popnem na prste i zagrlim te jakoooooooo. Volim sve.
I nije mi jasno ni kako ni zašto ni kad je došlo dovde... ali znam, da sve i da te nijkad više ne vidim, da nikad više ne budem s tobom i da me zajebeš, onako, najgore, nikad sekund žalila ne bih. Vredelo je.
Nedostaješ mi.
Nenormalno mi nedostaješ.
Sve bih dala lšto imam da te zagrlim sad. I da zaspim. Tu. Kod tebe. S tobom. :)
Možda se i zaljubiš u nekog drugog... možda i zavoliš nekog... Ne znam. Ne mešam se. Nemam prava. :) Ali... tu, u meni, ostaješ sve ono što svi pre tebe zajedno nikad bili nisu. :)