Pogrešna.

Kontradiktorna sam sama sebi s vremena na vreme.
Tako se izgubim sama u sebi. Odlutam negde. Sama ne znam gde, i jedva se vratim. Vratim se jer moram.
Nekako sam, dobro, baš dobro, za divno čudo. Lepo se osećam. Ne nasedam više na provokacije na poslu, jednostavno sam ih uključila u filter, i ne jebem živu silu. Ne mogu.
Ne dozvoljavam nebitnim ljudima da mi diktiraju raspoloženje. Ne može.
Drugo...
Valjda me je ono najgore stvarno prošlo. Fališ mi tako na momente, stvarno. Ali, generalno gledano, sve je ispalo okej? Zar nije?
Ti i ja nismo mogli da opstanemo zajedno, kako god okreneš. I mnogo mi je krivo zbog toga... al' ko zna.
Možda je i to dobro zbog nečega. :)

Možda je do sunca? Ne znam. Meni raspoloženje u mnogo čemu zavisi od vremena, a dan je prelep. I započeo mi je jednim prelepim osmehom u bašti jutros. Šta znam... fale mi sitnice. A nekako sam im sve bliža, i srećna sam na neki čudan, uvrnut način.

Bilo mi je mnogo lepo s tobom, ako izuzmemo sve neke gluposti koje su se desile. I verujem da ću te pamtiti po mnogo čemu lepom. Jer.. tu jeste bilo mnogo toga lepog.
Nedostaješ mi, takav kakvog te pamtim. I nedostajemo mi mi, onakvi kakvi smo bili. Najiskrenije. Najlepša sećanja i najlepše slike me najviše bole. Žao mi je što smo ih pustili da nestanu. I što smo pustili da sve pukne... al' kad je već puklo, samo želim da izvučem najbolje iz toga.

Nisam dobro, onako, kako sam bila. Ali ću biti, nadam se. I trudim se.
Volela bih da si nasmejan. I okej. Ništa više.
:)

Volim te.
Stvarno te volim.
Zato sam i otišla.