Pogrešna.

Neke ti noći promene život, pogotovo one kad ostaneš budan i sam sa sobom raščistiš toliko toga. :)
Nisam ni tužna. Ni srećna. Nisam ništa. Grejem se pod ćebetom u potpuno retardiranoj pozi jer hvatam wifi po kući kao pauk neki.
Umorna sam. Umorna sam apsolutno. Od mnogo čega. Nedostaje mi sve. Nije mi jasno kako nisma umela da cenim neke stvari dok sam ih imala i kako ih nisam videla... nemam ja ni sad nešto materijalno bog zna kako, nit' sam imala tad, nit' mi to fali. Jebe mi se za pare. Nikad ih neće biti koliko treba. Hvala Bogu, imam normalne roditelje, koji su me vaspitali tako da se snađem sa onim što imam u svakoj situaciji. Pa je dobro. :)
Samo mi fale sitnice.
Menjala bih reči za dodir. Za zagrljaj. Za ono osećanje da pripadam negde.
Ja sam dete iz provincije, i uopšte se ne stidim toga.
"Nisi ti izgubljena, ti si provincijalka." rekao mi je kad sam se rasplakala zato što mi fale ljudi. Moji ljudi. Ljudi koje znam. Tačnije, ljudi koje sam mislila da znam.
Nisam sama. A jesam.
Fališ mi.
Baš.
Da mi je da taj šugavi decembar dođe.
Da mi je da sve prođe.
Proći će mi i život tako.
Bezveze. :)
Ne verujem sebi.
Verujem tebi.
I to me plaši.
Ne želim da te povredim.
A majstor sam da sjebem sve što vollim.
A volim te.
I kao dečka i kao druga i kao brata, i kao sve što imam i nemam.
Dobro sam ja, ne brini. Samo... eto.
Nebo se razvedr0 napolju...
pljusne kiša u meni. I prođe. :)
Biće to sve okej.