Pogrešna.

Hladno mi je. Al' ne ovako. Nego, ne znam... Oktobar se zario u svaku poru na meni. I ledi me. Doslovce me ledi. 
Plašim se novih ljudi, i novih zagrljaja. Koliko želim da osetim nečiju toplinu, toliko ne želim da ne bude tvoja i da će mi se nešto drugo učiniti na trenutak bližim. 
Dođe mi tako nekad, da te ukradem od celog sveta... na kratko samo. Da se privijem uz tebe i zagrejem. Da mi budeš tu. 
I da opet sve i svi budu sasvim nebitni. 
Znam ja da si tu i kad nisi. 
Samo eto. 
Fališ mi. Da mi popuniš rupe. One crne rupe koje se stvore tako, kad oktobar krene da grize. I da boli. Fale mi sitnice.
Ponekad mi se učini da svi mogu biti srećni, osim mene.
Ne znam je li ovo ta oktobarska studentska depresija, ili sam to samo ja.
Ali mi se ne sviđa.
Ni malo.
Hladno mi je.
Baš.