Pogrešna.

Nekad samo želim da ti kažem, i obično ti i kažem, koliko te volim. Koliko mi značiš. I koliko mi prijaš. I ne želim da se probudim sutra, i da se zapitam, da li sam ti ikad pokazala sve što osećam onako kako zaslužuješ...

Zvrkasto, najzvrkastije na svetu, biće... 
Raspadam se. I ti me sastaviš, svesno ili ne. Jednostavno si tu. I znam da si tu.
Zavučem se u tvoju košulju. I ćutim.
Toliko želim da si tu. Da me zagrliš. I da ne mislim ni na šta. Eto. Tako.
Nema ništa od toga...
Prebijenu paru nemam. A i predavanja počinju u ponedeljak.
Zamisli, ja polazim na fakultet. I idem na neka predavanja. Ej. JA?
Uradila sam neke fotografije. Sa mojima. Sa tobom... I biće tu. I kad vi niste.
Znaš li koliko se plašim... ne umem da ti objasnim.
Nisam ovoliko plakala, od kad sam se onu noć vratila kući od tebe. Svega mi. A pre toga nisam plakala od kad mi je deda umro, onako pošteno. 

Mnogo mi nedostaješ. I jedina dobra stvar, kad je Beograd u pitanju je što imam direktan bus do tebe. AKo ništa. Jeste da nemam novca, al' imam autobus. Skrpiću se nekako. :)
I doći ću.

I znam da ćeš doći. Ne znam kad i ne znam kako. Samo znam da hoćeš.
Jednostavno, nekad osećam neke stvari.

I znam da ću da uspem na tom fakultetu. I znam da veruješ u mene. I znam da moji veruju u mene. I neću to da prokockam, obećavam ti.

A jednog dana ćemo da gledamo isto parče neba. I da šuškamo. Sami. Zajedno. I biće me baš briga gde sam. Jer ću biti kući. Biću s tobom.
Je l' da?

Verujem u to.
Verujem u nas.
Verujem u tebe.

Ne volim kad mi se javi. Jednostavno ne volim.
Ali volim što sam mu rekla "Ne." :)
Volim što sam mu rekla koliko mi znači Zvrk. Volim što sam bila iskrena i što me nije zabolelo prvi put. Volim što volim opet, i što sam srećna. Koliko toliko, ali jesam.
Elem.
Danas mi dupe kuću videlo nije, što nije ispalo lepo prema  mami. I zbog čega mi je jedino krivo.
Ne mili mi se. Što sam više ovde, sve više postajem svesnija da idem. I nervira me sve to jako. :)
Gleda me majka danas, i onako uspaničena počinje da mi priča kako je hvata depresija i panika. I pita me da li sam svesna toga. A šta da joj kažem? Da mene to isto drma poslednja dva meseca? :) Da mi je samo u glavi šta će da bude s njom kad odem? Mm?
I stegne me onako u naručje, k'o da imam tri godine i slomi me. Žena od jedva 55 kila sa sve krevetom, me slomi.
Što je bliži odlazak toliko shvatam koliko volim svoje roditelje i koliko su toga uradili za mene.
I možda ne veruju da ću uspeti i da ću odraditi to kako treba, al' to više nije do njih. TO je do mene lično.
A toliko mi je stalo da jednostavno izbuškam i taj budžet i taj prosek i sve. SAMA. Da to nije normalno. JEdnostavno imam motivaciju, imam želju i volim to što sam upisala. I nadam se da mi neće izaći na nos.
Samo mi se plače. Ne znam što. Samo me sve mrzi. I samo mi se beži. Negde. U pizdu lepu materinu. Samo da nije ni Beograd. Ni ovaj grad.
Tamo negde, preko. Kod Njega, da mi bude lepo, da zaboravim na sve i da ćutim. Samo da ćutim i da ga pustim da me zagrli. E. To mi treba.
Da je tu.
Znam da je tu. Samo sam... tužna.
Mrzim kad se osećam ovako.
I mrzim kad ispadne da sažaljevam samu sebe, a ne radim to. I mrzim to.
I u pičku materinu.

Dala sam otkaz. Danas... uzela platu, otišla i potrošila je skoro do poslednje pare na mamin poklon za rođendan, bez trunke kajanja.
Tužna sam.
Jutros preturam po ormaru da nađem stvari koje ću da obučem na posao i vidim da mi ništa nije tu. Tamo je negde. U Nekoj pički materini u nekom stanu, kao. Marš.
Ne ide mi se. Uopšte mi se ne ide. Znam da mi je to jedini izlaz da nikad više nogom ne zgazim kao konobarica, fizikalac, šankerica i potrčko bilo kome ne samo u ovaj šugavi kafić, nego bilo gde... ali mi se ne ide.
Nemam ništa. Svi idu negde.
Ništa mene osim porodice ne vezuje za ovaj grad. Nemam rodbine. Sve mi je negde daleko. On je u Bosni. Rodbina po selu i ko zna gde... :) Prijatelji po fakultetima... I divno.
Razočarala sam se u ljude koje sam volela više od sebe. I s kojima sam odrasla.
S osobom sa kojom sam bila dve godine u vezi sam prekinula kontakt. Ne bih se pomirila sa njim nikad, ali mi je krivo što se sve završilo baš tako. Krivo mi je što se nije borio za mene ni malo. Krivo mi je što me je pustio tek tako. Krivo mi je što je sve ispalo tako bezveze. :)
A s druge strane... opet sam tužna.
Zaljubila sam se u najgorem mogućem trenutku u osobu koja živi preko 400km daleko... i koju ne mogu da vidim... i koja mi nedostaje užasno. I sve me nervira.
I sad bih sela na autobus, i otišla. Samo da ga zagrlim. Ništa drugo.
Najbolji drug mi ide za Kragujevac.
Mama ostaje ovde.
Sve me nervira.
A ja? Gde ću ja? U Beograd?
Tako se plašim da se neću uklopiti, da će me opet kinjiti i smarati kao u srednjoj... da ću opet biti "ona mala debela" koju svi provociraju, podjebavaju i ismejavaju. Koja se kao nešto svađa... a onda dođe kući, zatvori vrata od sobe i isplače Boga oca.
I ko sam ja uopšte?
I koja je moja svrha uopšte? Meni ništa jasno nije.
I sve me nervira. I samo mi se plače.
I samo jedem.
Kao stoka.
I to me mnogo nervira. Ej. Mnogo.

Nedostaje mi ono kad sam bila mala.. kad me mama uhvati za ruku i odemo da šetamo i da bacamo kamenčiće pod obalom dole. Kad me tata vodi na Borjak sa njom da se igramo. Nedostaje mi sve.
Nedostaje mi deda.
Nedostaje mi sestra...
Krivo mi je što ne govorim sa rođenim stricem, i što ne mogu da vidim sestru. Krivo mi je. 

Al' eto. Tako. :)
Ja sam dobro. 

Hladno je, onako, baš. Malo se smrzavam, mnogo ćutim... Malo sam čudna samoj sebi. Kako mi nedostaješ...
Volim kad mi se javiš tako... i ulepšaš mi dan. Volim što ne moram da ti pričam ništa, a znam da znaš sve. Volim što mi činiš život tako divnim i podnošljivim... Volim što sam te upoznala... Volim što sam zaljubljena prvi put, toliko, da čim pomislim na tebe, nešto u meni zaigra samo tako. Volim što nemam potrebu apsolutno ni za kim više. Volim što sam se konačno manula nekog ko me ne zaslužuje i ko je bio skot dve godine prema meni. Volim što si uvek tu i ako si skoro 500 km daleko od mene. Volim što me razumeš. Volim što me poznaješ do najgoreg mogućeg detalja a nisi otišao. Volim što kad sam htela da odem, nisi hteo da me pustiš, nego si mi rekao da ti činim život lepim i da ti značim. Volim što voliš pisma. Volim što postojiš. Volim kad krenem kući s posla mrtva umorna, i pogledam u mesec, i stigne mi poruka da obratim pažnju na isti jer je predivan... :)
Volim kad piješ kafu sa mnom na svojoj terasi. Volim kad me pogledaš sanjivim očima. Volim kad me zagrliš jako jako. Volim kad se popneš sa mnom na vrh muzeja i kad mi pomažeš da se oslobodim straha. Volim kad sediš sa mnom i piješ pivo, i jedeš u 12 noću, jer sam ja gladna, a tebi je svejedno.
Volim kako se ponašaš prema svojoj sestric. Volim kako pričaš. Volim kako ćutiš. Jednostavno... volim sve što si.

Volim što znam da nikad ne moram više da budem s tobom, da ćeš zauvek ostati tu, moj zvrk, jedan jedini i poseban. Da te vreme neće odvesti nikud.

Znaš, volim te, onako stvarno, najstvarnije.. na sve moguće i nemoguće načine.
I verujem, tako verujem u nas. Verujem da ćemo se jednom sresti pod istim nebom, kao one noći. I da će vreme igrati za nas. :)

Ti si Taj.
Sigurna sam u to.
Hvala što postojiš.

Znaš, s jedne strane želim da živim, da probam neke stvari... a s druge, ne želim ništa osim tebe tu. A ne mogu da imam ni jedno ni drugo. Nismo zajedno. A opet, tako ne želim da te povredim bilo čim.
Jednostavno, mrzim to što nismo bliže. Rekla sam ti da nikad neću da pristanem ni na šta manje od ovog što imam sa tobom... i neću. Ali se plašim da ne nađem i ne nađeš nekog, s kim ćeš imati to isto, i da neko tu nekog ne povredi.
Ne znam zašto uvek komplikujem. Smučilo mi se.
Sve.
Čini mi se da bih dala bukvalno godine i godine života, sad, da mogu s tobom da provedem neko vreme... onako... odsečena od sveta. Tu, u Bosni. Ili ovde. Gde god, bukvalno gde god... onako, kao ona tri dana što smo imali.
Vreme gde ništa nije važno, gde sve brige i gluposti nestaju. Gde me zagrliš, ćutiš i uživaš. I uživam. Dišem te. I volim. I ništa više nije bitno.
:)

Rekoh ti da ti se neću javljati neko vreme, da te ne gušim. I stojim iza toga. Možda je tako stvarno najbolje. Nedostaješ mi, užasno. :)
Ali... ne znam. Nisam pametna. :)
Umorna sam. Od svega. Najradije bih pobegla u pizdu materinu samo da se sklonim od svega. I da ne znam nikog. Da ne gledam nikog. Da ne vidim nikog. Da ne volim nikog. Da ne pričam ni sa kim. I da se sredim.

Toliko mi trebaš. A toliko sam ubeđena da ću te izgubiti. Kao i sve pre. Da to nije zdravo više.

Vrati me u Bosnu. Tamo. Tako. Gde mi nikad lepše nije bilo. Da te zagrlim. Da te poljubim. Da budem srećna.
Nedostaješ mi zvrku blesavi.

Bio mi je drug. Upoznala sam ga slučajno preko fejsa pre jedno tri, tri ipo godine. I uvek je bio tu i ako se nikad nismo videli. Živi s one druge strane Drine.
Kad si me ti najviše gazio, on se najviše tad nalazio tu, da me nasmeje, da me oraspoloži... da bude sa mnom. I ako je daleko 13 sati autobusom od mene. :)
I skupila sam novac, sela u bus i otišla da ga vidim.

Trenutak kad sam ga videla na stanici, kad smo potrčali kao deca jedno prema drugom, i kad sam u njegovom zagrljaju poletela od zemlje, shvatila sam koliko sam vremena protraćila na tebe, i koliko te ne volim. 

Pili smo kafu na balkonu. Išli na pivo. Smijali se. I smejali. Sedeli u parku. Peli se na krov muzeja. Gledali nebo. Disali jedno drugo. Onako... kako neki ljudi ceo život sanjaju.
S njim mi je ta tri dana bilo lepše nego s tobom dve godine.
Bila sam srećna. Onako, ludački srećna.
Znaš, onaj osećaj kad te neko samo pogleda, a tebi se svet okrene naopačke? E, veruj mi, ni ja ga nisam znala do skoro.

Ne moram da budem skot prema njemu da bi bio pažljiv. Ne. Jednostavno, koliko sam ja JA prema njemu, i koliko god se trudim, on mi pruži toliko više, da se bojim da nikad neću moći da mu uzvratim sve to.

Znaš... sad stvarno shvatam koliko me nikad nisi voleo. :)
I nikad ti nije bilo bitno jesam li srećna ili nisam.
I nikad za mene nisi činio sitnice, koje on jeste. I nikad ti nije bilo važno da li sam dobro ili nisam. I nikad me nisi zagrlio tako. I nikad mi se nisi obradovao kad sam dolazila kao on. I nikad nisi bio onako tužan kad sam se vraćala... I uvek te je nešto bilo sramota da šetaš sa mnom kroz grad i da me poljubiš. I uvek je nešto bilo uvrnuto.
Sa njim je sve, tako prirodno. I spontano. I lepo.

Jednostavno, ležati pored jezera, gledati u nebo i ćutati. Savršeno. :)

Ne volim te. I ne nedostaješ mi.
Ni malo. Ni trunku.
I ovo je poslednji put da ti pišem. :)

I ako nisam sa njim trenutno, nešto u meni govori da je on Taj. Taj neko kog ljudi traže ceo život. I možda nas trenutno dele kilometri... ali i oni su ništa. :)
Jer smo tu. Jedno drugom. Onako, kako ti i ja nismo bili nikad.

Srećno ti bilo. Što dalje od mene. 

Nikad ti mene nisi voleo. Vidim, toliko ti je teško bez mene. :) Prosto, pucaš? Je l' da?
I koja osoba na ovom svetu, kaže jedne nedelje da te voli i da nikad neće da te pusti da joj odeš tako lako a već sledećeg momenta te pusti da odeš... i to ne samo da te pusti nego te odgurne u pičku materinu? Koja? Samo ti to možeš.
I znaš šta. Ako.
Lakše mi je da te mrzim.
Lakše mi je.
Bar da znam da nemam za čim da žalim. 

Ne volim kišu. Pokvari mi raspoloženje. I počne da me otapa. Onako, malo po malo, celu. :O
Bilo mi je lepo onih par dana... u nekoj drugoj stvarnosti na neki način. Sa nekim drugim. Sa malo pažnje. Onako, pažljivo i nežno.
Tužna sam.
Nije mi jasno kako je moguće da se pored svega i svih ja uporno vratim tebi, bilo samo psihički bilo i bukvalno. Nije. Razumem, bilo nam je više nego lepo NEKAD. Odavno nije. Ali mene nešto kao da vuče nazad da se bacim pod onaj voz i pustim ga da me pregazi opet i opet i opet. I svaki put preživim. Čini mi se da ako to uradim još jednom, neću uspeti.
Nedostaješ mi. Užasno.
Ali ću pre samu sebe živu sahraniti nego što ću ti se vratiti sad.

Nedostaješ mi.

Kontradiktorna sam sama sebi s vremena na vreme.
Tako se izgubim sama u sebi. Odlutam negde. Sama ne znam gde, i jedva se vratim. Vratim se jer moram.
Nekako sam, dobro, baš dobro, za divno čudo. Lepo se osećam. Ne nasedam više na provokacije na poslu, jednostavno sam ih uključila u filter, i ne jebem živu silu. Ne mogu.
Ne dozvoljavam nebitnim ljudima da mi diktiraju raspoloženje. Ne može.
Drugo...
Valjda me je ono najgore stvarno prošlo. Fališ mi tako na momente, stvarno. Ali, generalno gledano, sve je ispalo okej? Zar nije?
Ti i ja nismo mogli da opstanemo zajedno, kako god okreneš. I mnogo mi je krivo zbog toga... al' ko zna.
Možda je i to dobro zbog nečega. :)

Možda je do sunca? Ne znam. Meni raspoloženje u mnogo čemu zavisi od vremena, a dan je prelep. I započeo mi je jednim prelepim osmehom u bašti jutros. Šta znam... fale mi sitnice. A nekako sam im sve bliža, i srećna sam na neki čudan, uvrnut način.

Bilo mi je mnogo lepo s tobom, ako izuzmemo sve neke gluposti koje su se desile. I verujem da ću te pamtiti po mnogo čemu lepom. Jer.. tu jeste bilo mnogo toga lepog.
Nedostaješ mi, takav kakvog te pamtim. I nedostajemo mi mi, onakvi kakvi smo bili. Najiskrenije. Najlepša sećanja i najlepše slike me najviše bole. Žao mi je što smo ih pustili da nestanu. I što smo pustili da sve pukne... al' kad je već puklo, samo želim da izvučem najbolje iz toga.

Nisam dobro, onako, kako sam bila. Ali ću biti, nadam se. I trudim se.
Volela bih da si nasmejan. I okej. Ništa više.
:)

Volim te.
Stvarno te volim.
Zato sam i otišla.

Hvala Bogu pa me niko ne pita kako sam.
Ne znam šta bih mu rekla.
Hvata me sve to na momente. Eto, izlazim. Je l' te, uživam? Lepo mi je. Kao.
Nedostaješ mi. Al' se za živu glavu ne bih vratila na sve to. Opet.
Ili bih? Ne znam.
Imam želju da budem srećna... i da se osetim sigurno i onako, sklupčano i lepo pored nekog. Al' nekako, i kad dođem do toga, meni bude lepo tih par trenutaka... i onda me spusti ne na zemlju, nego ispod nje.
Osećam se bljutavo.
I ne podnosim to. :)

Kad bi me neko pitao kako sam, rekla bih mu, dobro.
Kad bi neko znao kako sam. Znao bi da nisam.

To što sam nasmejana, to što tu i tamo popijem neku... izađem i već. Ne znači ništa.
Džabe sve.

Znaš beše.. Sve je im'o, ništa im'o nije.

Ljuta sam na tebe. Nisam ostala... jer nikad nisi ni tražio.

Svaki dan je isti. Ustanem, odem na posao... vratim se, odem negde, ne ulazim u kuću. Dođem, komiram se. U krug.
Razočarana sam. U sve. Na momente mi je toliko teško da ne znam gde udaram. Na momente sam savršeno okej. Ne znam.
Neobično mi je. Čuj, raskinuli smo. Ti i ja?
Ono, stvarno, načisto?
Jebiga.

Ne volim period kad zađe sunce. Ugnezdi mi se knedla u grlu. I nemam kud. :)
I dobro sam, valjda. Ne znam... toliko sam zbunjena.
Muka mi je od tipova koji mi prilaze. Sve moj do moga. Misli da je uhvatio Boga za ... kad namigne, ostavi bakšiš i kaže "mačko ..." m'rš.

Ni do čeg' mi nije. A do svega mi je.
Propadam, negde, sama ne znam gde. Samo imam utisak da padam. I da ne mogu da se zaustavim.

Nedostaješ mi. Al' ti živa neću priznati to.

Pobegla sam. Glavom bez obzira. Otišla. Poslala sve u vražju mater, i otišla. A sad mi se plače.
Izgubila sam dnevnik. I opet sam tu, i opet kucam blog. Ne sumnjam da ćeš ga naći jednom... kao i svaki prethodni. I baš me briga. Iskreno...

Možda bih potajno i volela da pročitaš sve.
A možda i ne. Ne znam.

Smrvljena sam. Ono, skroz.

U jedan dvogodišnji kofer, stane mnogo toga. Mnogo smeha, mnogo suza, mnogo sreće, mnogo nesreće... razumevanje i nerazumevanje... lepo i ružno. Ti i ja.
Koliko mi nedostaješ... ne znaš. 

 Mesecima sam čekala da se nešto promeni. Da se vratimo na ono što smo bili. Na decu koja su se sa svojih 16 zavolela... i dala sve od sebe da budu zajedno, i ako nisu u istom gradu. Falio si mi ti, pred vratima u dvanaest noću, da mi kažeš da me voliš. Falio si mi ti sa kinder jajetom za rođendan. Falilo mi je smejanje na obali do kasno u noć pa trčanje u štiklama kod babe u stan. Falilo mi je. Sve. Mislila sam da će biti lakše da odem. Da zaboravim. I da te oteram od sebe. Da ne znam ni za šta. I da me bude baš briga.
I ti si baš u tom trenutku rešio da ne budeš hladan i da mi staviš do znanja da nisi hladan tako.
Sanjali smo taj Beograd. Zajedno. Da se pokupimo i odemo na faks, da budemo u istom gradu, da se viđamo često, da noćimo jedno kod drugog, da uživamo... i gde smo danas? 29. avgust je, ti i ja ne pričamo. Pre dve godine tačno si u ovo vreme rekao Ko zna šta će s nama biti sledeće godine u ovo vreme? Ti ćeš verovatno biti s nekim drugim, a ja ko zna gde. I ja sam počela da plačem. I rekla ti da ne lupaš. Sećaš se? Sedeli smo pod onim našim drvetom.

Radim. Na poslu mi samo tako u sred smene stane knedla u grlu. Ni tu ni tamo. Ne živi mi se ovih dana. A svi misle da mi nikad bolje bilo nije. Ponekad se zapitam da li sam promašila fakultet i oblast umetnosti koju sam odabrala? Možda bi mi gluma od likovnog bolje išla. Ko zna.

Ošišala sam se. Potrošila celu platu na par krpica u kojima ću se osećati iole okej. Onako, prvi put u životu. Izašla. Otišla u klub. Ne znam koji mi je klinac bio, nisam to ja. Ja sam od onih što sede na obali, po parkovima, sviraju gitare, i brbljaju sa prijateljima do kasnih sati. Nisam od onih što se tako skockaju, izađu, napiju i "provode". Pa eto me. Čaša tekile, štikle od pola metra, pesma i ja, koja počinjem da plačem na sred plesnog podijuma. :)
Besna sam.
Što sam te pustila da mi se približiš ovoliko. 

 I koliko god ružnih stvari da se desilo... čekam jebeni Beograd. Sama. :)
A znam da od nas nema ni čeg' odavno.
Nije mi jasno kako smo došli dovde?

Šta ti je trebalo to, mali mišu moj?

Volim te. Ali ne želim da se vratiš.
Ne znam ko si.
Ne znam ko sam.
Ne znam ko smo.
Mi nismo.

Nedostaješ mi. Ti. Stari ti.