Pogrešna.

Ovo je samo još jedna od onih noći kad mi se ne živi.
Kad mi fali ona jedna najbanalnija stvar.
Kad ne mogu.
Stvarno ne mogu.
I kad nalazim snagu negde u malom prstu na nozi otprilike da ne dignem ruke od svega.
Ovo je samo još jedna od onih noći kad sam tolika mrtva, da ne mogu ni da zaplačem.
Šta se dešava sa mnom?

Ja imam najidiotskiju familiju na svetu. Krvi mi, odrekla bih ih se. Onako retardiranih i maloumnih. I nikad mi neće biti jasno kako je moguće da se posle dedine smrti sve to tako promenilo. Kao da su im svima popadale maske. Pa pička vam materina koliko ste se dugo folirali da ste nešto što niste :)? Reci mi? Koliko?
Gadite mi se. Komplet.
Boli me. Sramota me je pred mrtvim čovekom na šta ste spali. I u kakvu me poziciju  dovodite. A volela sam vas više od svega.
Da me sa rođenim stricem posvađa seljanka koja je sišla s nekog brda tamo i koja mi glumi neko čudo? Da mi ista vređa rođenog oca i majku? Ej, u kakvom ja svetu živim? Čiju krv imam u sebi?
Gadim se same sebe.
Dabogda vam se vratilo sve ono što meni radite. Ni bolje, ni gore. Isto. Da vas vidim. :)
A ja sam dobro.
Isplačem Boga oca. I smirim se. Malo. Zapalim cigaru kad je imam. Popijem kafu i radim.
Trudim se da opravdam ono poverenje koje moji roditelji imaju u mene... i koje je pokojni deda imao u mene. A vi me ne zanimate.
Vi niste moji. Vi ste neke zveri.
Ja svoju porodicu volim. Onakvu, kakva je bila. Nasmejana i pozitivna. Raspoložena.

A vas, ženturače, sa koje tamo koje čuke što mi dolazite u sve to, i pravite takve pizdarije, i okrećete mi rod rođeni protiv mene lažima, ne želim ni da znam. :)

I Boga molim da nikog od vas ne sretnem na ulici, jer ću vas popaliti. I odrobijati. Ubio me Bog ako vas ne bih na licu mesta sravnila sa zemljom.

Zavučem se tako u krevet, pod ćebe, uključim tv koji ne gledam apsolutno nikad... pustim neku vrljavu muziku, pogasim svetla. I pitam se koji moj ja uopšte radim tu. 
I znam šta imam da radim, i znam šta moram da radim, i znam št ame čeka ako ne odradim to sve... i ne vredi. Jednostavno, ne moguuuuu da se pomerim. I sve me mrzi. I sve mi smeta. I sve me nervira. I sve me rasplače. I tako nikakva se vučem svuda. 

I fali mi samo neko da me zagrli. I da se skupim tu pored njega. I da ćutim.

Jutros pijem jutarnju kafu kod drugarice na terasi... a terasa ista kao njegova. I meni se samo film vrati unazad. Puf. I tu si. Pijemo kafu. I smejemo se nešto. Zapalio si cigaru i kradem ti dim. :)
I okrenem se, i vidim nju na kraju tu. I pitam se koji moj više nije u redu sa mnom o.O?

I nisi ti kriv što se ja osećam mrtvom. Jednsotavno mi fali toplina ikakva u ovom gradu. Malopre sam se rasplakala kao kreten kad su mi moji rekli da ne mogu da dođu sutra kod mene, a rekli su da će doći. I ako sam ih videla prošli vikend.
Samo kad sam na faksu sve je vrhunski. I ljudi i sve.

I čim uđem u kući.
Mrzi me da živim.
Bukvalno me mrzi da živim.

Ide mi se odavde.
Negde gde ljudi nisu samo lica u masi. Negde gde nije sve smao beton i lišće po betonu.
Negde. Gde se osećam ušuškano.

Jebem ti i faks i sve više. 

Nemam prebijenu paru da odem u selo. A kamoli kući.
Nije da mi se ide toliko koliko me iritira činjenica da ne mogu da odem. Naredne tri nedelje. A neću da tražim mojima jer znam da nemaju. Nije ni važno.
Valjda je to to "teško" o čemu svi govore. :) Jebiga.
Sedim već sat vremena nad ovom knjigom, i počinjem :D i hoću i hoću i hoću. I znam da moram i zašto moram.
I onda mi misli samo tako pobegnu. Odu negde u pm. Vratim ih, pa odem negde još dalje.
Nije ni važno. Ni to.
Ne znam...
Umorna sam... :)
Krevet je ne neudoban nego katastrofalan, ona greda mi izbi bubrege. A san mi je i ovako nešto cmiljav. :)
Faleeeeeeeee mi ljudi. Faleeee mi sitnice. Fale mi gluposti.
Ispizdela sam danas po prevozu. Doslovce mi je muka bilo.
Trči ovamo za karticu. Trči tamo na praksu. Trči levo na ovo, trči desno na ono. A hladnoooooooo da ne može biti hladnije.
Od kad sam došla ovde ne mogu da se naspavam i da se ugrejem kao čovek.
No, ne poričem da volim to što sam ovde i što studiram nešto što obožavam samo se baš plašim da ne zajebem nešto. Ne znam...
Nedostaju mi mojiii. Baš baš.
Nisam depresivna ne znam kako i šta već...
jednostavno mi fali malo one bezbrižnosti koje nisam ni bila svesna.
Ovde ako ne operem sudove ili ne sredim nešto, nema mame i tate da me opomenu i da mi pomognu... ako ne skuvam sama ili ne odem u menzu, neću ni jesti... ako ne ustanem sama ujutru neće me mama zvati... niko mi se ne pojavljuje na vratima od sobe da me iznervira i da me tera da učim... niko mi ne gasi net u 12 i ne tera u krevet... niko mi ne govori kad da dođem kući i gde moram da spavam... iiii... onako, mislila sam da ću kad dođem ovde biti bukvalno puštena s lanca... i da ću moći da radim šta hoću i da ću raditi šta hoću. I mogu. Al' neću. Uopšte mi nije do toga.
Dva put nisam prespavala u kući. I to je to. I nije mi ni do toga. Ne izlazim. Ništa... I cigare su mi ukrali kreteni u busu, jer nisu imali šta drugo, pa i ne pušim... i isti mi je klinac. Samo nema njih. I fale mi.
I fališ mi i ti.
A vreme leti sve brže i brže.

I živim za kraj decembra da mi kažeš da dolaziš i Boga molim da to ne propadne.
Jer imam utisak da je to jedino što me drži iole nasmejanom i pozitivnom u svemu.
Ide mi se kući.

Tek sad razumem onu rečenicu: "Ako radiš ono što voliš, zapravo nikad nećeš morati da ideš 'da radiš' "...
Beskrajno sam zahvalna svojim roditelja što su pre mene videli koliko volim ovo, i koliko su me podržali u pružili mi i više nego dovoljno podrške :).
Da fakultet radi 24h, ja ne bih izlazila iz njega. Doslovce. Taj neki mir, i to nešto tamo, jednostavno me napuni pozitivnom energijom. SKrene mi misli.
Slikam, petljam, crtam, iznerviram se, idem dalje, pijem kafu, provodim vreme sa nekim zanimljivim bićima, pušim, prljam se, čistim se, grejem se, smrzavam se, snalazim se. Ako ikad budem bila roditelj, a nadam se da hoću, forsiraću svoje dete da radi ono što voli i da studira ono što voli, kao što su moji roditelji to uradili sa mnom... jer ne mogu da zamislim sebe na bilo kom drugom fakultetu... kako učim i slušam nešto što me apsolutno ne zanima. A na žalost, mnogo je takvih ljudi koje znam.
Meni, koja više od svega volim da se izležavam i da lenčarim, uživanje je da ustanem ujutru i da pičim tamo. :) Ništa lepše.
Osećam se neobično. Sve više i više ljudi znam. Sve me više i više toga interesuje. Ne mrzi me da sednem i da učim. Ne mrzi me da sedim i da slikam. Nisam pasivna kao što sam bila sve one godine i u osnovnoj i u gimnaziji posle. Ne svađam se sa ljudima. Ne histerišem. Ne reagujem na prvu loptu.
Pre tri meseca nisam bila takva. I ne znam šta se sa mnom tačno dešava ali mi se dopada to što primećujem kod sebe. :)
Koliko sam zazirala od ovog grada, toliko mi prija.
Baš sve.
Nije da mi ne fale moje maleee ulice. Šarene. Ušuškane. I tišina. Aliii. Valjda svaka promena prija.
Ušuškala sam se u svoj svet. Malen. Tri sa tri. Imam krevet, ormar, radni sto i štafelaj.Tablu sa slikama ljudi koje volim iznad radnog stola i lampu. Ništa mi više pa i ne treba.
Na internetu provodim sve manje vremena. Tu sam, kad nemam šta drugo da radim.
Obrni okreni, tu sam gde sam. Fali mi samo ono ušuškavanje pored tebe, pod ćebetom. I češkanje. Kad me zagrliš onako jako. I greješ. I ćutiš. I čujem kako ti srce tutnjii. I fali mi osmeh. Onaj. :)
Ništa više.
Materijalno mi nikad nije bilo bitno.
I svi govore da je studentski život težak jer nikad manje para nemaš, a nikad ti više ne treba nego tad... al' gledam. Moji pošalju parica koliko imaju, nikad to nije neka para. Ja ne potrošim. Cigarete kupim, kad mi baš dođe. Sve mi je češće žao da bacam pare na njih. Pre odem i dokupim nešto od materijala za rad. :) I eno, od početka nedelje, potrošila sam 150 dinara. Na mleko i kafu.
Ne čine život i sreću te stvari. Koji će mi moj bilo šta.
Meni fali nešto. TOplo. Ljudsko. Ti.
Ništa drugo.
I ništa mi drugo i ne treba. Imala, nemala, isto mi je.
Ne razumem ljude koji sve gledaju kroz novac.
Koga grle? Novčanik?

Para nikad dovoljno samo kad bih da kupim kartu da dođem da te vidim.
A za sve ostalo se snađem, lako. :)

Nedostaješ mi. Jakojakojako.
Dišem za trenutak da skočim na tebe na stanici kao onaj dan.
Doslovce.
I da te poljubiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiim jako.
Da te taknem.
Zvrku šašavi.

Koliko mi je ponekad depresivna, toliko mi je sve češće opuštajuća. 
Znaš... ja sam ti od onih čudnih ljudi, koji tako vole neke stvari, i pojave... od kojih se ljudi obično sklanjaju (s punim pravom). 
Grmljavina me plaši, čini mi se sve manje. Zatresu mi se prozorska stakla... čini mi se da mi kosti zavibriraju. Naježim se. I čujem pljusak. I onaj zvuk kad kola prođu kroz baricu. Uzmem gitaru i vežbam... ili crtam i sređujem beleške sa faksa. Onako, ušuškana. U jednoj košulji koju volim više od svih stvari koje imam. Tvojoj. :) 
Malopre sam krenula peške sa faksa, da nisam imala gomilu radova koja nije smela da pokisne, garantujem glavom da bih se peške spustila niz Bulevar. Vetar nosi ono lišće. Sve šušti. Sve je živo. Ljudi jure negde, a nebo se lomi. Nikad lepše. 
Možda sam i luda, ne znam.
Ustvari jesam. Ali mi je i drago. :)
I sećam se nekih lepih trenutaka kad sam bila mala. Pa počne onaj lepi letnji pljusak. A mama, brat i ja se izujemo i krenemo da trčimo kroz centar grad. A njene kolege joj dovikuju od ispod nadstrešnica, da odraste... i sećam se njenog smeha i onog "Nije mi vreme još uvek!"... Valjda otud i volim sve to. Ne znam...

Sanjam o jednom ogromnom pljusku. Takvom, da je ceo grad miran. I ušuškan negde, u toplo. A ja hodam polako po onom pljusku, gazim lišće... i upijam sve. Boje. Mirise. Kapljice. Tog nekog ko je sa mnom. I taj neko me poljubi, onako... naše. Taj neko si ti zapravo. 
Ne znam...

Nikad ja neću odrasti. Nit' ću se promeniti toliko da mi sve to postane strano i smešno. Jednostavno... tako. 

Ovaj grad je prepun ljudi. Ista lica srećem otprilike samo na fakultetu i u svom stanu. Ne zanima me iskreno... Toliko je momaka. Toliko je osoba. Toliko je svega novog i zanimljivog. I koliko me sve to nekako vuče, toliko me i odbija. Nije mi uopšte problem da se sprijateljim sa nekim... čini mi se da sam čak malo komunikativnija i društvenija od kad sam ovde... ali jednostavno, kad su u pitanju veze, ili bilo šta... ništa me ne privlači. Ništa me ne zanima. I ništa me ne vuče. Svidi mi se... bude mi zanimljivo na kratko. Privuče mi pažnju. A ako dođe do toga da nešto treba da se desi, izmaknem se. Savest mi ne da. Ne znam zašto, jednostavno mi ne da. Upali mi se ona crvena lampica u glavi, koja mi zapišti, IMAŠ TI KOGA TREBA, i jednostavno se izmaknem. 

Ne želim da me neko zagrli. Ne želim da me neko poljubi. Ne želim da mi neko bude tu. I ako mi treba to. Jednostavno, ne želim, ako taj neko nisi ti. 
I možda je čudno. 
A možda je samo to što sam zaljubljena :O
i ne znam. Čudno je. 

Toliko se plašim da ne izgubim prijatelja u tebi... 
Toliko želim da se sve kockice sklope, bar na kratko... 
Toliko sam umorna...
I toliko mi nedostaješ.
Da to nije zdravo. :)

A opet... srećna sam. Jer i kad nisi tu, jesi. I znam da ti je stalo do mene. :)
I negde, u sebi, imam utisak da osećaš isto kao i ja. 
Možda i grešim. Ne znam... 
Ali eto.

I zapravo je sve bilo prilično dobro dok se nisam vratila kući. Svojoj kući. I dok posle par meseci nisam izašla u grad.
A grad, kao grad, nikad lepši. I nikad depresivniji. Onako, sa svim onim svojim bojama.
Sve ovo vreme koje sam mislila da me je baš briga što ne govorim sa osobom sa kojom sam praktično odrastala 12 godina, me je pojelo u roku od dva sata. Do te mere da sam mu otvoreno rekla koliki je kreten. I koliko sam toga progutala u životu zbog njega da bi mi se ovako vratilo...
Uvek kad bih izašla tako sa drugaricama negde, negde oko 12, pozvala bih ga... zakačila bih se kod njega, i šetali bismo do pola dva, dva... i otišla bih kući, i veče bi bilo perfektno. Samo zato što smo eto, šetali, pričali, jeli kokice, ćutali... šta već.
I sad... ništa. Izađem sama iz diskoteke šugave. Slušam tuđ glas preko telefona. I osećam kako mi drhti vilica.
I pročitam na ekranu, nisam u stanju da pričam sad... pričaćemo. A iz mene izleće bukvalno, ne znam odakle, "Ne moramo." I toliko o prijateljstvu.
I onda, po ko zna koji put, shvatim da si tu. Baš ti.
Da si otišao Bogćeznatigde na ekskurziju, i da mi se javljaš... čisto eto, da znam. :)
I znači mi to, znaš.
Smem da potpišem, da sam te onu noć zamolila da dođeš, da bi se snašao i došao.
E vidiš, tu me je razočarao. On, s kojim sam odrasla... koji je bio od mene na deset minuta. Što ga je jednostavno... bilo briga. :)

Nije lepo.
Nije uopšte.
Jedva čekam da se vratim za Beograd.
Da ne gledam ni ulice ove. Ni park. Da me ništa ne podseća na sve što je prošlo.
Da se šćućorim u svojoj sobi i da učim.
Da se izgubim.
Da prestane da me boli.
I da me bude baš briga, k'o i njih. Tako.

Da se nadam da ćeš doći... i da ćeš mi obojiti svet. Onako. Kao ona tri dana.
Ponekad se pitam je li normalno da se čovek ovoliko veže za nekog sa kim je proveo doslovce tri dana uživo... a opet, tri godine ovako "ekran u ekran"... nije mi jasno.
Nedostaješ mi. Jako.
Nedostaje mi sreća.
Nedostaje mi sve ono što sam imala s tobom tad.
Ono, opipljivo. I tu.

Još samo ovu noć da preguram, sutra ću već naći izgovor.

 To što sam noćas malo lud, i što za sreću ne znam put... ne treba s tobom povezivat' uzalud.

Šetam danas ulicom svog grada... i gledam koliko je nestvarno lep i obojen. Pa nisam sigurna je li to stvarno Kraljevo toliko lepo u oktobru ili je to čista nostalgija. Ne znam...
Nešto nisam svoja skroz...
Malo sam bolesna, malo sam nervozna, mnogo sam nešto čudna.
Nekad se zapitam da l' je trebalo da ti kažem da sam zaljubljena u tebe... ne znam. :)
A onda.. šta znam.
Šuška mi se.
Umorna sam, baš.
Srećan ti put večeras ludo jedna :)

Izašla sam danas sa jednim dečakom na kafu. Bilo je zanimljivo sresti nekog, imati lepe teme za razgovor i slušati nekog kako se smeje.
A onda.. onako.. vetar dune Bulevarom.. i čujem te. Čujem ti smeh. Čujem kako ti srce lupa kroz košulju... mirišeš. Zamiriše cela ulica na tebe. Ceo grad.
I odem kući, lepo.
Mnogo mi je vremena trebalo da shvatim da sam zaljubljena u tebe. Još više mi je vremena trebalo da ti priznam tako nešto.
I ne znam šta će da se desi sutra...
Ne znam hoćeš li naći nekog i hoćeš li zavoleti nekog... i ne znam hoću li i ja sresti nekog... i plaši me to.
Znam... da sad...
Ni jedan osmeh nije tvoj. I ni jedan mi ne prija tako. I ni jedan nemam želju da čujem i da slušam tako i toliko. I niko na svetu ne ume da me zagrli tako. I niko ne ume da me spusti na zemlju a da mi ne krati krila. I niko ne može da u meni probudi sve ono što si ti.
Ponekad me uplaši...
sve to, iskreno.
A onda shvatim da sve i da me zajebeš, onako, najcrnje... da me povrediš, da ne znam za sebe, ne bih žalila sekundu jednu. Jer je vredelo.
:) Baš sve.
Voliiiim zvrkasto.
Srce mi drnda.
I nešto mi se šašavo okreće u stomaku kad pomislim na tebe.

Kad sam došla ovde, bilo mi je teško. Mislila sam da ću s mojima izgladiti odnos koliko toliko, i da će se smiriti sve. Fale mi, baš. Ali ne. 
Oni moraju da nađu razlog da se ljute na mene, čak i kad kažem da sam pogrešila i da se tako nešto neće ponoviti, šta god to nešto bilo. Oni teraju po svom. :)
Ne ide mi se kući.
Uopšte. Jednostavno, nemam želju da odem i da se svađam sa njima. Ovako je fino. Nedostaju mi, i imam želju da ih vidim... bar malu ako ništa :). Dok s njihove strane ne osećam isto, uopšte. 
Al' Bože moj. 
Osećam se prazno. Stvarno prazno. :) I baš mi nije ni do čega. 
Ali ono, okej sam. 
Autobus mi je u tri popodne. 
Jedva čekam da krenem... :)
Da zaključam vrata od stana, da se šćućorim u sobi i da sviram. 
Da me nema. Lakše će mi biti. :)

I tebe nema. :) Znam da si tu. Samo eto.
Nervira me sve.
Samu sebe najviše nerviram i iritiram, veruješ li mi?

Hladno mi je. Al' ne ovako. Nego, ne znam... Oktobar se zario u svaku poru na meni. I ledi me. Doslovce me ledi. 
Plašim se novih ljudi, i novih zagrljaja. Koliko želim da osetim nečiju toplinu, toliko ne želim da ne bude tvoja i da će mi se nešto drugo učiniti na trenutak bližim. 
Dođe mi tako nekad, da te ukradem od celog sveta... na kratko samo. Da se privijem uz tebe i zagrejem. Da mi budeš tu. 
I da opet sve i svi budu sasvim nebitni. 
Znam ja da si tu i kad nisi. 
Samo eto. 
Fališ mi. Da mi popuniš rupe. One crne rupe koje se stvore tako, kad oktobar krene da grize. I da boli. Fale mi sitnice.
Ponekad mi se učini da svi mogu biti srećni, osim mene.
Ne znam je li ovo ta oktobarska studentska depresija, ili sam to samo ja.
Ali mi se ne sviđa.
Ni malo.
Hladno mi je.
Baš. 

Neke ti noći promene život, pogotovo one kad ostaneš budan i sam sa sobom raščistiš toliko toga. :)
Nisam ni tužna. Ni srećna. Nisam ništa. Grejem se pod ćebetom u potpuno retardiranoj pozi jer hvatam wifi po kući kao pauk neki.
Umorna sam. Umorna sam apsolutno. Od mnogo čega. Nedostaje mi sve. Nije mi jasno kako nisma umela da cenim neke stvari dok sam ih imala i kako ih nisam videla... nemam ja ni sad nešto materijalno bog zna kako, nit' sam imala tad, nit' mi to fali. Jebe mi se za pare. Nikad ih neće biti koliko treba. Hvala Bogu, imam normalne roditelje, koji su me vaspitali tako da se snađem sa onim što imam u svakoj situaciji. Pa je dobro. :)
Samo mi fale sitnice.
Menjala bih reči za dodir. Za zagrljaj. Za ono osećanje da pripadam negde.
Ja sam dete iz provincije, i uopšte se ne stidim toga.
"Nisi ti izgubljena, ti si provincijalka." rekao mi je kad sam se rasplakala zato što mi fale ljudi. Moji ljudi. Ljudi koje znam. Tačnije, ljudi koje sam mislila da znam.
Nisam sama. A jesam.
Fališ mi.
Baš.
Da mi je da taj šugavi decembar dođe.
Da mi je da sve prođe.
Proći će mi i život tako.
Bezveze. :)
Ne verujem sebi.
Verujem tebi.
I to me plaši.
Ne želim da te povredim.
A majstor sam da sjebem sve što vollim.
A volim te.
I kao dečka i kao druga i kao brata, i kao sve što imam i nemam.
Dobro sam ja, ne brini. Samo... eto.
Nebo se razvedr0 napolju...
pljusne kiša u meni. I prođe. :)
Biće to sve okej.

Predavanja su počela. :) Manje više. Prvi put se osećam lepo. Stvarno lepo. Jednostavno kad uđem na fakultet osećam se kao svoj na svome iako zvuči retardirano i bolesno s obzirom da sam tek drugi dan tu. Ali... iskreno se nadam da će ostati tako. I da će mi do kraja ostati uživanje da odlazim na ta predavanja i da ih pratim. 
Fali   mi neko poznato lice. A samo ne želim jedno jedino koje je tu blizu da sretnem. Ne plašim se da ću da se pomirim s njim, da ću išta... jednostavno, ne želim da se osetim i jednog trenutka više onako nikakvo kao pre baš zbog njega. :) 
S ovom dvojicom sam u kontaktu godinama... danas smo kolege, i ne pričamo skoro ništa van onog "poslovnog". Pokušala sam spustim loptu, a onda sam shvatila da sa nekim ljudima ne možeš lepo, koliko god hteo. I digla sam ruke. :) 
Fali mi neko koga znam. Da ga zagrlim. Da imam slobodu i da se rasplačem i da se nasmejem. Kupim u sebi mnogo toga. Lepo mi je ovde. Ali se akumulira što šta u meni.
Imam potrebu zapravo da vidim tebe. Ti si mi neko koga znam. I neko kome verujem. 
Tako mi je teško da se otvaram ljudima posle svega. Da dozvolim sebi da mi se iko približi. 
A ti si tu. Blizu da bliže ne možeš biti. I trebaš mi, baš.
Samo da se stisnem pored tebe... ništa više.

Dani prolaze brzo. Vreme mi je ispunjeno. Imam šta da radim. Ako nisam na faksu, negde sam. Odmaram. Raduckam po malo po nešto. Sređujem stan. Nikad mi čistije u životu ništa bilo nije. Vodim računa o svemu. Ispunjava mi vreme. I lakše mi je. Dok raduckam po kući šta ima da se radi, nemam vremena da mislim ni o čemu što me tišti.

Toliko ljudi ima.
A toliko mi fali zagrljaj.
:) A bežim od istih.
I kad neko krene da me zagrli, pretvorim se u ježa. I ubodem, nenamerno. Plaši me ovo što sam postala. Preko noći bukvalno... toliko su me povredili, da nemam želju da i sa kim imam odnos bilo kako blizak. A to nisam ja.

Ne znam. Sve mi je neobično. Sve me vuče. Sve mi je novo. Sve mi je interesantno. Svuda bih. Fakultet mi se toliko dopada, da sam mojima zahvalna nenormalno što su mi dali šansu da dođem ovde i učim ono što volim. Sve bih.

A onda padne mrak... zaglavi mi se knedla u grlu.
I ne znam kud ću sama sa sobom. :)
Nedostaje mi mama.
Nedostaje mi i tata. Zanimljivo. :)
Nedostaje mi i onaj čupavac mali.

Nedostaješ mi ti. Onako, čini mi se, najviše od svega.
Nedostajem i ja, samoj sebi.

Jesam ti rekla skoro koliko volim kad se nasmeješ :) ?  

Dobro sam, pa nisam. Pa ne znam. Pa u krug. 
Neobično mi je. 
Dok su mi misli zaokupljene nečim, i sa čim, predavanjem, bogoradanjem dok čekam mesečnu kartu za prevoz, onim da l' ću se izgubiti ili neću i da li ću potrefiti stanicu, ili dok čekam brata da dođe i kuvam supu da se ugreje onako smrznut... sve je okej. 
Volim kad se izmorim do te mere da kad legnem ne stignem da razmišljam, nego jednostavno, zaspim. Kao beba. 
Krivo mi je što sa dva druga sa kojima sam odrasla, ne govorim, a na fakultetu smo svaki dan :). Mislim, pričamo, strogo poslovno i to je to. Čudno je. :)
Al' nije ni važno. 
Drugo... 
Nedostaju mi moji. Nisam mogla da pretpostavim koliko će mi teško biti bez njih. Nije problem to što imam limitiran budžet, ni to što nemam za grad, ni to što moram sama da vodim računa o svemu... jednostavno, fale mi. Da budu tu i kad nisu. Zovu me non stop. I da sam kući, smetalo bi mi to verovatno, a ovako... volim kad ih čujem. Stvarno volim. 
Treće, tako volim kad mi se javiš Zvrku. Koliko god da je nebo nad Beogradom mrtvo, i sivo i pocepano po ceo dan, ti si tu. Osećam da jesi. I prijaš mi. Takooo mi prijaš. 
Drži me iole pozitivnom to što znam da ćeš doći. To što verujem da ćeš doći zapravo, iako ništa sigurno nije... i sve se mislim, kad mi dođeš ti, to je već pola pređenog puta... pa još malo, pa dolaziš na prijemni i još malo i bićeš tu. Ne znam.
Nikad nisam gledala tako daleko. Ne umem ni sebi da objasnim. Ne planiram ništa za nas. Niti želim da te opterećujem time, ali nekako, imam negde u srcu nešto što mi govori da će sve to doći na svoje... i da ćemo biti srećni, onako, kako smo bili ona tri dana. :)
Ima simpatičnih ljudi. I ima ih i koji se divno smeškaju. I sve. Al' nekako. Gde god se okrenem, tražim tebe.
Beograd je tako ogroman. Al' ne vredi.
Postoji osmeh u kom se krije dom, sigurnost i sve. Ti ga nosiš.
:)
Nedostaješ mi.

Inače... sad kad noć preguram, biće sve okej. Još koji dan i biću kao nova.
:)
 Volim.